Ratnik

~

Војсковођ Ж. Мишић 21

оштрим цртама на лицу које је изражавало: енергију, жилавост и снагу. У физичким напорима био је невероватно издржљив, и несаницу, од које је стално патио, савлађивао је јуначки. На себе је веома пазио: врло је умерено и необичко мало јео а, сем воде, готово никакво друго пиће није пио. За време операција легао је увек после пола ноћи, а обично између једног и два часа по поноћи. Устајао је пре седам часова, а како му је несаница апсолутно сваке ноћи досађивала, по ручку се редовно одмарао по један час, али је ретко кад могао заспати. За издавање заповести у току операција он није имао утврђено време, нити је то време одређивао обзиром на свој одмор; изради дакле заповести приступао је у подне, исто као и у поноћ, или у два часа јутра, чим би се нашао пред потпуно одређеном ситуацијом. Уопште он је, и ако на највишим положајима у војсци, за све време трајања рата, жртвовао све своје удобности и сву своју личност својој професионалној дужности.

За војводу Живојина Мишића, и ако је у животу био и малерозан, ипак се може рећи, да је у рату био срећан жоманбант, Познато је, да су многи војнички таленти пропадали и изумирали немајући прилике да у великим догађајима опробају свој геније. Међутим Мишић био је сретан, што је у пуној физичкој и умној снази учествовао у најзначајнијим историјским догађајима и то на највишим положајима, на којима је могао да развије и испољи сву своју способност и побројане сјајне карактерне одлике. Но сем овога Мишић је, по нашем мишљењу, поред свог талента, способности и искуства у ратоводству, имао уза се и тај моћни чинилац ратне среће, којом су се све велике војсковође свих векова уздизали изнад нивоа обичних ђенерала. За потврду овог мишљења сетимо се, да је осамнаест дана по пријему !. армије у 1914. тодини ђенерал Мишић тукао својом армијом и добио Сувоборску битку, а недељу дана по пријему исте армије у 1916. години био бој на Горничеву, чија је последица била пад Битоља. Најзад, позната је историјска истина, да је војвода Мишић наименован начелником штаба Врховне Команде месеца јула 1918. године, а већ првог септембра почиње бриљантна офанзива српске и савезничких војсака на Солунском фронту, офанзива којом се ослобођава окупацијом упропашћена Србија, а из које проистиче и наше народно уједињење и крај рата. На основи свега овога, склони смо веровати, да је у плодној ратној делатности војсковође Мишића имала донекле удела и звезда његове рашне среће, у коју он лично није веровао, нити је примао мишљење да је срећа уопште могла бити какав утицајни фактор у његовом животу. :