Ratnik

МАНЕВАР ВАТРОМ)

Многа су питања по којима се данас, после светскога рата, воде дискусије. У захвату артиљерије изгледа да добија нарочиту важност питање: стварност маневра ватром.

Идеја маневра ватром, идеја руковања гађањем масе ватри, није млада. Она је блиска и врсноме артиљерцу Бонапарти. Не улазећи у њену историјску еволуцију потребно је рећи, да је она у доцније време била потамнила. То замрачивање пада баш у оно време када се оруђа усавршавају и када наука напредује.

Ипак, брижљивом анализом могуће је да се изнађе још од раније просечена и утрта путања и да се, сасвим логично, по њој надаље кренемо. Ако то није могло за време рата, када је требало да се испољи синтеза дејстра, могуће је сада у доба мира, за време сваривања победе.

Француски пуковник Сапђиха! у току целе 1921. год. третирао је ово питање.

Да би и код нас развили дискусију, предајемо читаоцима Ратника у изводу мисли пуковника Сашђига!-а, задржавајући право да касније дамо и своје мишљење.

Пуковник Саттђиха! поставља себи ова питања:

1. — На којим основима почива и може ли уопште бити допуштена идеја маневра ватром> ,

9. — Да ли та идеја и практично заслужује назив маневар

3. — Ако заслужује, онда какве су савремене особине тога маневра»

4. — Које елементе моћи он може да да командовању»

5, — Како да се употреби, те да би био од користи» Не тежећи да да дефинитивна решења на напред постављена питања, пуковник Сатрига! их овако расматра:

1) Не треба побркати са „управа ватром“ нити са „маневар ватре“ који су само извршиоци маневра ватром.