Ratnik

140 РАТНИК

дошла до Приштине, покојни Душан је постављен за команданта 19. пешад. пука 1. позива, коју је јединицу и на Крф довео.

При реорганизацији наше војске на Крфу постављен је за помоћника команданта 4. пешад. пука „Стевана Немање“ и допринео највише да овај пук буде брзо уређен и припремљен за вежбање, а после овога и за операцију.

По доласку у Солун у мају 1916. године постављен је за начелника штаба 1. пешад. бригаде Дринске дивизије, на коме је положају остао до августа те године, када је, због врло оронулог здравља од задобивених рана и ратних напора, премештен на службу у врховну команду за шефа војно-друмског одсека, на којој је дужности остао до своје смрти.

Обилазећи у августу 1917. године своје друмске станице добио је маларију и при повратку у Солун умро је 30. августа не дочекав да види плодове свога рада и своје жеље и идеале потпуно остварене; није доживео да види своју отаџбину не само ослобођену од варвара, већ и пет пута увеличанау.

За заслуге и старешинско држање у ратовима покојни је Душан одликован Орденом Карађорђеве Звезде ТУ. степена с мачевима и орденом Белог орла ТУ. степена с мачевима као и признањем свију оних, са којима је у минулим ратовима заједнички суделовао на остварењу државе коју данас имамо, да је био у свима приликама узорит официр и старешина.

И ако тело покојног Душана почива у туђој земљи у Солуну, ипак му је испуњена једна велика жеља да његов гроб могу ипак сагледати његови следбеници са врхова Дудице, напајајући се примером, како треба живеги и радити за слободу и величину своје отаџбине, који им пример покојни Душан у најсјајнијој боји пружа.

Драги Душане, класни друже и мили пријатељу!

Ја сам задоцнио са овим скромним поменом твога светлог имена и рада. Ја сам се огрешио о твоје старешинске ратне заслуге, о твоје родољубље и наше другарство и пријатељство Ја сам врло бледо изнео твоје карактерне особине и заслуге како за време мира, тако и рата, али те молим да ми опростиш и верујем да задоцњењу није узрок заборав, нехат и немар према теби мили мој друже, већ силан и огроман службени посао, који си ти изнад свега највише волео.

Опрости дарги Душане и веруј да те сви живи класни другови оплакују и чувају у најслађој успомени, не заборављајући да ти дугују и видни помен — име на мермер плочи на зиду оне куће, у којој си се пет година напајао војничким знањем, војничким духом и војничким врлинама за предузећа која су ти од 1912. до смрти 30 августа 1917 предстојала.

Нека ти је вечан спомен међу нама и Слава Ти!

Пуковник М. Здравковић.