Ratnik

140 РАТНИК

којим се и Врховна Команда слагала, — није могао бити постигнут због тога што је Врховна Команда до последњег тренутка била обузета веровањем у долазак савезничке помоћи и покушавала одбрану сваке стопе северне Србије од знатно надмоћнијег непријатеља који је концентрично продирао са севера, запада и истока, — а због свега тога „није могла одвојити потребно појачање трупама Нове Области за предузимање замишљеног напада, који је могао успети и бити спасоносан у времену када га је војвода Бојовић предлагао. Напред смо видели да је другог новембра Врховна Команда ставила Команданту Трупа Нове Области на расположење: један здружени одред, две пешадијске и једну коњичку дивизију, али је тај пројектовани, неминовни потребни и спасоносни напад био је већ завршно неостварљив пи немогућ. |

Најзад, на самом завршетку своје књиге, господин војвода умесно примећује, да је акција његова и његових трупа, због горе описаног држања и рада Врховне Команде, сведена на успешно спречавање непријатеља у продирању на Косово Поље и обезбеђењу једине одступнице наше војске преко Албаније и Црне Горе. Да је, пак, и овај успех био од огромнога значаја по развој следујућих ратних догођаја на Балкану, па према томе и по судбину нашега народа у опште, није тешко увидети, те сматрамо да се командант и трупе Нове Области могу са правом овим успехом да поносе, без обзира на то, што тај успех није везан за неке пријатне успомене, за звучне и блиставе победе, за сјајну и ратну славу наше војске.

Једна само примедба. – Писац Одбране Косова Поља очевидно је пребацио, кад у својој завршној речи на једноме месту вели: 8. новембра навршило се било месец дана од кадо сам примио команду над трупама Нове Области, у којима с почетка, на жалост почев од ђенерала па до редова, с незнатним изузетком нико ни о чему другом није мислио, него о одступању и уклањању испред непријатеља за спас свога беднога живота»)“... Нека нас господин војвода извини, али ми се не можемо да сложимо са овим његовим мишљењем; — напротив сматрамо, да они поред. свег неуморног свог залагања, највећег напрезања и најинтензивнијег командантског делања, које је ван сваке сумње у описаним операцијама бриљантно свакодневно документовао, не би могао да успе, да је свако од реда, из његове команде од. ђенерала до редова, мислио само и искључиво на спасавање свога живота... Изузетака је дакле морало бити, и то у врло знатноме броју, јер се једино тако и може објаснити крајњи успех у описаним операцијама, успех за који смо дужни признања и благодарности како команданту трупа Нове Области

ж) Курзив је наш.