Ratnik

60 РАТНИК

научити у рату2 Одговор је — не! Ништа није корисније но вежбање у миру

Сваки од нас сећа се да су Немци рано у почетку рата широм целога света оптуживали Савезнике да употребљују нечовечне методе у рату довеши Црнце са њиховим страшним но жевима из Азије и афричког Марока. А после неког времена престали су ма шта говорити о тим трупама. Зашто — просто што те трупе нису биле чврсте и јаке, што нису биле навикнуте.. Ма како да Црнац слуша белог официра и бори се дању са то-. лико храбрости и енергије као и бео човек, он не може одолети ноћним узбуђењима и страху од јаке експлозије. То је тачно било и са Мароканцима.

Сви су Савезници брзо увидели ту чињеницу и повукли су те трупе готово све са бојишта. У извесним случајевима црне трупе биле су чуване само за удар. Немчко уверење па и наше пре Светског Рата било је, да ће полудивљи елементи моћи боље издржати грозоте рата него образован и осетљивији човек. Рат је показао да је то потпуно нетачно.

Што се тиче Европљанина, он је успео да одагна од себе предрасуде. Стотинама година он је у себе усадио мисао, да барут и јаки експлозиви могу донекле учинити извесно дејство и ништа више. Он је, дакле, био навикнут.

Иста је ствар и са гасом, најновијим оружјем. Да војник не би раније стрепио од гаса, морамо му дати јасну представу о њему, о његовој употреби, користи, о опасностима и о границама те опасности. Стара једна пословица каже: што је обично то се и слабо-цени. Можда то није сасвим тачно, али сви ми знамо да навика ствара огугланост, чврстину и безбрижност, и да човек који справља динамит или друге још опасније експлозиве „меће главу у торбу“, пркоси судбини, а ми, који то не радимо најежимо се и кад помислимо на такве послове.

Еџвудски хемичари не боје се! кличу американски експерти, само да докажу потребу вежбе у употреби хемиског ратног материјала у миру. За тим тврде: Сва опозиција хемиском ратовању може се поделити на два дела — они који ништа не разумеју и они који се плаше. Дакле, непознавање ствари и страх. Наши хемичари у арсеналу у Еџвиду занимају се свакога дана најопаснијим хемијским састојцима; занимају се смесама о којима још не знају ништа, не знајући да свакога тренутка могу бити жртва каквог отровног гаса. Али, они су научили како ће се сами чувати. Научили су, да кад зауставе дисање, напусте брзо место и оду брзо прозору, да су спасени. Онису довољно времена били на том послу и раде га, тако рећи, аутоматски. У прилог вежабања иде и потреба навике на гасну маску. И најбоље маске проузрокују умањивање вида, мало појачан