Ritam

baština Vizantlje i integrisanje praslovenskog paganstva u hrišćanstvo istočnog obreda, zapravo njegova kamuflaža Krstom, te pravoslavni kulturni i duhoviti uticaj predstavljali su pravi kontinuum za crpljenje energije i idejnu nadgradnju. I, poput Vizantije koja je, iako državno srušena, inkarniranim duhovnim i kulturnim uticajem nastavila da živi kroz Istočne crkve i njihovu dalju nadgradnju, tako su i PNV posle svog nestanka kao grupe nastavili da uzbuđuju i inspirišu druge stvaraoce. Mizar su te jeseni ’BS. bili nešto poput slovenskog plemena tek obraćenog u hrišćanstvo-energični, po malo neartikulisani, ali spremni za usvajanje novih pouka. Kvalitet živih nastupa doveo ih je, pred Suboticu '87., pomnožen njihovom prvobitnom dezorjentisanolću, dc poređenja sa Joy Division, Sisters ot Mercy, pa čak i Uibachom. U to vreme grupa je, a ponajviše zahvaljujućim bivšem PNV basisti Goranu Trajkovskom i pevačkom umeću Gorana Tanevskog, počela da stiče, a na neki način i podupire, i glas «vizantijskog,, benda, mada, otprilike, niko nije znao šta to treba tačno da znači. Nastup na Subotičkom festivalu i koncertno delovanje do kraja iste godine ne samo da su pospešili te priče, već su pod i g I i i dodatnu maglu oko „misterije. imenovane kao Mizar. U prilog tome išao je najuži izbor njihovog koncertnog materijala, meditativne „Zlatno sonce,, «Istekuvam,. te posf-PNV opus «Hoden že, i «Gradot e nem,. Pokazalo se, medutim, u narednim mesecima, da su Mizar misterija najviše sami za sebe: prvo su os tali bez Trajkovskog, i time, na izvestan način, i bez «prava na naslede. PNV. Zatim je izašla ploča koja je najviše doprinela, sad već «konfuziji«, imenovanoj kao Mizar. Ona se pokazala, idejno i atmosfirski, */everovatno neusaglašenom, uz jasno izraženu nedoumicu «kome li se Carstvu privoleti«. Prva strana ploče, iako zastupljena solidnim kompozicijama, odaje stereotip benda u zagrljaju avangarde 1 koketiranju sa mainstreamom. Druga strana, sastavljena od pomenutih pesama kojima su skrenuli palnju na sebe, opet, krije opasnost od potopa u beskonačnim psihodeličnim šablonlma i /Hi religijskom zastranjivanju, ali i nudi mogućnost originalnijeg puta na tragu sopstvene spoznaje i njene sinteze sa budućim izabranim simbolima. Očigledna neodlučnost benda počela se, nažalost, iskazivati I na njihovom, do sada, najjačem adutu - koncertima. Zimus, u S.K.C.-u, bila je vrlo dbra svirka, i mada nije prikazano nešto kvalitativno novo, ipak jedna vrsta spektakla. Večeras...bilo bi lepo kada bi članovi grupe uvideli da više, čak, ne stoje ni u mestu-polako nazaduju. Zloslutno je počelo. Gitarista i basista su izašli na scenu, i valjda u nameri da stvore

atmosferu primerenu objektu (adaptirana stara crrkva) i opredeljenju benda, pustili magnetofonsku traku sa koje se čulo nešto na šta bi, otprilike, ličila Mokranjčeva liturgija da su se kojim (nesretnim) slučajem Public Enemy poigrali njom. Uz to, užasavajuća pretpostavka nametnuta osmatranjem bine se ostvarila odmah po početku muziciranja- klavijatura i bubnjeva zaista nije bilo na sceni-korišćena je pomenuta magnetofonska traka sa nasnimljenim ritmovima i sinti deonicama. Ovo je od početka stvorilo prilično nelagodan utisak kamerne atmosfere i izvesne udaljenosti izvodaëa, kao da smo prisutvovali video-sessionu. U, inaće, akustičnom enterijeru BITEF teatra zvučna skulptura grupe je bila prilično izlomljena- šupljikav zvuk i pokušaj nadomešćivanja .živih« bubnjara i klavijaturiste fuziranom gitarom i ženskim (školovanim) vokalom delovao je prilično kruto i neinventivno. Pokazalo se da je skidanje udarnih deonica sa klavijatura (čiji su pozadinski snimci bili svedeni na mindrnu pratnju) na gitaru bio neugodan zadatak za Gorazda Čapovskog. On ga je tehnički dobro obavio svirajući bez greške, ali kao aranžerska egzibicija to je bio promašaj-osiromašivanje i osirovljavanje zvuka. Na decembarskom nastupu u Beogradu mnoge kompozicije su bile prearanžirane (mada su uživo dobro

zvučale 1 u verzijama sa ploče) i Mizar su nešto slično uradili i večeras. Ovaj put, napravili. su čudnu i neoprostivu grešku, koju, pogotovo ako nastave da rade sa trakama, ne bi smeli ponoviti: ceo zvuk, ceo nastup, sve pesme- sve je bilo podređeno ritam mašini sa trake. Prilično olako su promenili ritmove i brzine mnogim kompozicijama, pa su na momenta delovali kao da su i sami zbunjeni time. U tome je prednjačio basista koji je bio vrlo daleko od sigurnosti neophodne za koncerte benda od imena, Devojka koja je pratila Tanevskog je bila vrlo dobra, ali se, ipak, postavlja pitanje da li je grupi Mizar uopšte potreban ženski glas. Ovo se, pogotovo, odnosi na četiri pesme sa druge strane ploče i one nove kompozicije koje su koncetrisane upravo na Goranov tamni bariton. Što se njega tiče, vokalno standardan, ali i vrlo blaziran u kontaktu sa publikom. No, koncertni kvalitet i raspoloženje personala, iako nipošto ne treba potcenjivati, nisu jedini potrebni i dovoljni uâlovi za dalje egzistiranje (ne vegetiranje!) grupe i njen razvoj u željenom pravcu. Problem je u njihovoj stvaralačkoj orijentaciji, koja se, po veëeras nam predstavljenom, kreće u koncentričnlm krugovima. Nove kompozicije suviše podsećaju na one sa ploče i njihovu pomenutu polarizovanost. Minus više je što su pri ovakvom, polu-živom, načinu izvođenja delovaie potpuno nerazgovetno, tako da se često nije moglo ustanoviti da li je u pitanju prearanžirana poznata, ill, pak, sasvim nova pesma. Naročito nesuvislo su zvučale nove kompozicije u kojima je napetu, „sakralnu,, atmosferu trebalo da istakne Goranovo pseudo- pojanje, dok su nas sa trake šikanirali iritirajući zvuci sintisajzera u funkciji gajdi. utisak je, takođe, da Mizar nisu dobro rasporedili materijal za ovaj nastup, zbijajući poznatije pesme u sredinu i ostavljajući previše prostora pri kraju novim stvarima, Sto je rasplinulo nastup. A onda, kräh! Koncert zatvara odranije zloglasna, psihodelična «Stoj«, za ovu svrhu semi- bluzirana i produžena do Sudnjeg dana. Šta su ovim hteii, verovatno ne znaju ni sami. Publika je, uglavnom, bila strpljiva, raspoložena i spremna za saradnju, ali ovo veče ju je, pored ovakvog završetka koncerta, mehaničke ovisnosti benda o svom trakašu (vidi naslov) i, još, hladnokrvnog uskraćivanja bisa, najverovatnije na kraju ostavilo ravnodušnom, Pesme su izvodene po diktatu magnetofona hladno i ravnomerno, jedna za drugom, bez emocija i uzbudenja, tako da ovaj koncert moie poslužiti samo kao potpora tvrdnjama o relativnosti vremena-šezdesetak minuta vakuuma, pre i posle isto-ništa. Na dlanovima grupe Mizar je da odluče šta će i kako dalje, ali, da bi se jedan put prevalio, treba načiniti prvi korak; dobija onaj koji ga manje puta ponovi.

Bojan Žkić

40