Ritam

biva, kad se puno očekuje vrlo lako se i razočara. Svirku su započele dvije vise ili manje mlade predgrupe od kojih je prva büa dosadna dok je druga, ponudila prilimo dobar speed prepun promjena ritma. lako ne slušam speed imao sam uz sebe savjetnika (S--tef je moj najb. pr.) koji je potvrdio moje impresije. Tu dolazimn do prvog minusa koji doduše ne ovisi o grupama veé o razglasu koji je bio ispod svake razine, pogotovo s obzirom na razglase koje hm bandovi obimo imaju (ah, gdjeje onaj divan Iron Maiden razglas iz ZGB-a). Ni izlazak Motorheada nije donio nikakvu promjenu u kvalitetu zvuka, ali je zato donio još jedno razočarenje: Lemmy je lijep, ima oprami tosti, vjerovatno ne smrdi, ponaša se femkasto (zdravo Ceco) i što je najgore tako i svira. Njegov nafuzirani gitarski zvuk basa ovoga puta nije mu pomogao, što dokazuje Kojinu tvrdnju da hm ne sviraju snažno nego glasno. No, što je tu je, počeli su obećavajuće, pogotovo u Stay clean no tadaje ritam opao. Poluminutni tuševi na kraju svake pjesme i isto toliko duge pauze izmedu istih, uradile su svoje. Qtav je band, uostalom, djelovao bezvoljno, nije tu bilo snage izvomog rock’n’rolla, čak ni snage koja tako lijepo frca iz brazdi prve strane poslijednjeg živog albuma No Sleep At All, da ne govorimo o ranim radovima. Stvari su se redale s naglaskom na najnovijem albumu (koji je, što je najtužnije, jako dobar, a zove se Rock’n’roll), bile su i dvije dosad neizvođene, a od najstarijih hitova još samo Metropolis. Kraj, koji je došao relativno brzo, nakon samo sat vremena svirke, mi nije baš posebno testo pao. Za biseve Killed by dead i za drugi Ace of spades nakon čega se odmah pale svjetla stavljajuéi jasno do znanja da više nema, a i da su bisevi točno proradunati daleko od spontanosti, više po običaju kao nešto sto se ustvari nikome ne da ali se mora. Nakon svega ostao je utisak da smo gledali polovinu koncerata, druga poiovina je vjerovatno bila 28, a za to nisam imao ni volje ni novaca. P.S. Iz neprovjerenih izvora, iz

backstagea, saznao sam da je 28. bilo slično, ali da se i Lemmyju dogodilo nešto zbog čega vjerovatno više nikada neée zalutati u Jugu. Naime, netko je Lemmyja pogodio naoštrenom tovanicom u ruku zbog čega je ovaj morao prekinuti koncert, olici u bolnicu te prekinuti cijelu evropsku tumeju. Toliko o navijačima.

Danÿ el Šuljić

31. 03. 1989. The Replacements The Beacon Theatre, New York

„Hej, mi smo Replacements i mi sviramo u rock’n’roll grupi i dobro se zabavljamo...” C,WeTe the Replacements, They Might Be Giants) „Johnny je uvek radio vise nego što je bilo potrebno, Johnnyju je uvek bilo potrebno vise nego što je radio...” („Johnny’s Gonna Die” /The Replacements) Oba gomja navoda sasvim su besmislena, prvi je bsr jasan, drugi je posvećen Johnny Thundersu, koji ni posle skoro dve decenijenije izgubio osećaj za avanturu, pa je tako 31. matta otvorio The Replacements nastup u Beacon pozorišnoj dvorani, staroj više od jednog veka. Avantura je učinila da pojavljivanje Johnny Thundersa na sceni propustim, ali se Johnny pojavio i drugi put, na prvom i jedinom Replacments bisu, da bi otpevao nekoliko stvari uključujući i „Bom To Loose”. Tako je Johnny podsetio na Heartbreakers dane, mada „Bom To Loose” zvuči kao pesma ц New York Dolls dana. Uostalom, toga je briga?

The Replacements se u SAD od milošte zovu The Mats i tek u 1989. godini doživljavaju nešto sto se zove uspeh iako ne u onoj meri u kqjoj su to oni očekivalL Nije to zato sto im je poslednja ploča manje perfektna od prethodne tri (.Let It Be”, „Tim”, „Pleased To Moot Mo”) već zato što njihov zvuk nije dovoljno američki, vise miriše na britansko-australijski uvoz, a ide na dušu eklekticizma Paul Westerbrgä. Na stranu njihovo muzičko odrastanje, ima mnogo onih koji bi na osnovu Replacements ploča pomislili da su oni najveća svetska atrakcija u živo, a to nije istina. U posledryih nekoliko godina, u SAD je stvoren čitav mit o Replacements nastupima, pa su oni podeljeni na one ispijene i na one manje ispijene, ili, rutinske. Westerberg kaže da je njujorška publika imala priliku da vidi i njihove nqbolje i najgore nastupe, mada nije nasno koji su prvi a koji drugi. Svejedno, jedan od ispijdh imao sam priliku da vidim pre dve godine, posle izdavanja „Pleased To Meet Me” albuma, a u vreme kada je Bob Stinson (osnivač grupe) već bio prošlost i kada se ispijenqj trojici (Westerberg, Tommy Stinson, Mars) pridružio veteran na gitari iz hladnog Minneapolisa, Slim Dunlap. Tada im je retto uspevalo da isteraju pesme do kraja, sve do pred kraj koncerta, kada su došli na svojih pet minuta zaglušujuće rockerštine. 31. maria ove godine, pet minuta je duže trajalo, nervoza je prekinuta posle neuspešnog izvodenja „Anywhere Is Better Than Here” i ostatak koncerta protekao je u neprekidnoj tut-

njavi Replacements lokomotive, gde su čak i pesme srednjeg tempa sa najnovije ploče Cachin’ To Be”, „Dartin’ One”, „They’re Blind”) zvučale gotono i razomo. Uostalom, odvrtanje pojačala je temelj koji su The Replacements davno postavili, mnogo pre nego što je Westerberg pridružio gmpi (lažno se predstavljajud као pevač). Na koncertu ako je stalno vračanje na glasnost ponekad i smelalo, ondajesigumo zvučalo imprsivno za vreme Replacements standarda („Bastards of Young”, „Alex Chilton”, „The Ledge”). Posebno poglavlje u njihovim nastupima zauzimaju obrade, koje kokto su stvame i predstavljaju zaista ono sto su The Replacements slušali tod kuće totorn godina, toliko su i izveštačeno insistiranje na tradidji, skoro ulagivanje kiatkoj istoriji rock’n’roll pesme. Sarenoliki izbor obrada, obuhvatao je tokom poslednjih nekoliko godina spektar od veselog diska Ohio Playersa (Love Rollercoaster) do lenjog hard rocka Bad Company („Can’t Get Enough”). Najnovije izdanje grupe The Replacements svelo je obrade samo na üvahno izvodenje „Another Girt Another Planet” (The Only Ones). Tato je tonačno priznato da The Replacements shvataju sebe ozbiljno. Na svom putu od haotičnog hardcorea do Иаsičnog rock kvarteta željnog uspeha, ponešto je izgubljeno i neke lekcije su naučene, kao ona da je najlakše ud u istorÿu kroz poštovanje i strahopostovanje tradicije.

Predrag Čudanov