Ritam

teljica, izdao je singl na čijem omogu je bio neko drugi do Morrissey, čovek koji se nije pojavljìvao ni na omotima ploča sopstvene grupe! Pored toga, pesma „What I Wouldn’t Give” sadržala je i integralne stihove „There’s my Smiths’ tapes you never wanted to hear (Throw them away) Morrissey in the bin.” Sa singlom „Shakespeare’s Sister” nekako prestaje singl-odiseja The Smithsa. Svi ostali singlovi koje će The Smiths izdati, sa izuzetkom ploča „The Boy With The Thom In His Side” i „Ask” bili su ili prethodnica âlbuma koji su trebali da uslede ili skinuti sa već postojećih L.P.-ja. Zalazak leta 1985. grupaje dočekala u sumomom raspoloženju, zabrnuta posle neuspeha poslednja dva singla „Shakespeare’s Sister” i „That Joke Ins’t Funny Anymore” (izdatog u avgustu 1985., po jednoobraznim ocenama krajnje problematičnog, zbog „nesinglidnosti” noseće kompozicije). Zato je izbor narednog singla bio daleko oprezniji i promišljeniji. Tako se krajem septembra u prodaji pojavio „The Boy With The Thorn In His Side”, sa neskrivenom Morrisseyevom autobiografskom notom u sebi („Dedko koji je bio tm u oku”!). Bili su to ponovo The Smiths u petoj brzini: inteligentni. uglađeni i privladni kao u najboljim trenucima, uz Marrov Tour De Force na mandolinama koji je samo najrazmaženije mogao ostaviti hladnim. Omot singla je bio rezultat još jedne Morrisseyeve literarne opsesije - na njemu je fotografija mladog Trumana Capotea, kontroverznog ameridkog pisca koji je u svoju lidnost umiksovao mondenstvo, Pop-zvezdu, homoseksualizam i jedan od najvećih talenata američke književnosti 20. veka. Udecembru 1985. grupaje završila snimanje svog novog albuma „The Queen Is Dead”, bas u vreme kada je zategnutost izmedu Rough tradea i The Smithsa dosegla vrhunac (znatan udeo u ovome je imao i neuspeh singlova „Shakespeare’s Sister” i „Thak Joke...”). Uz pomoć svog advokata, Alexisa Growera, sastav je pokušao da raskine ugovor sa diskografskom kućom, što je izazvalo zakašnjenje od šest mescci u izdavanju nove ploče, ne uspevši pri tome u svojim namerama. To vreme i nesporazumi sa Rough Tradeom pretili su da ostave ozbiljne posledice ha sastav koji se ipak mnogo bolje snalazio u studiju ili na bini nego u sudnicama. Psihoza je u jednom trenutku dostigla taj nivo da je Johnny Marr, zajedno sa jednim roaiem, pokušao da .ukrade master-trake L.P.-ja koji je Rough trade pažljivo krio, i što je najgore od svega bio uhvaéen u tome. Da bi maio snizili usijanu temperaturu koja je pretila da preraste u požar, grupa je krenula na manju irsku tumeju, koja se pokazala vrlo znadajnom za band. Jer, samo sedam dana po njenom završetku, Andy Rourke, basista, nije vise bio član

grupe. U prvom trenutku, nikakvo objašnjenje znatiželjnoj javnosti nije pruženo, ali su detalji o Rourkeovoj zavisnosti o heroinu procurili. Saznalo se i za dugolrajnije Morrisseyevo nezadovoljstvo njegovim nadinom života koje je Marr nekako üblaživao, štiteći svog starog školskog druga, sve dok jednog dana i on nije postao svestan da to dalje ničemu ne vodi. Rourkeova zamena je bio mladi Craig Gannon, čovek koji je svirao u grupama Aztec Camera, The Bluebells i The Colourfield (i to ritam-gitaru a ne bas). Da bi konfuzija bila potpuna, samo mesec dana posle izbacivanja, Andy Rourke je ponovo bio clan grupe. Gannon je preuzeo mesto drugog, ritam-gitariste i tako su novi, petočlani, maksimalno gitarizirani The Smithsi rođeni. Neko je pomenuo The Rolling Stones? Marr i Morrissey nisu izborili pravo da novi album objave za drugu diskografsku kuéu, pa su prisupili pripremama za njegovo izdavanje u okrilju Rough Tradea. No stari nesporazumi nisu mogli biti zaboravljeni, i Geoff Travis (gazda Rough Tra-

dea) i Johnny Marr su se sukobili ponovo oko izbora pilot-singla. Travis je želeo da to bude „There Is A Light That Never Goes Out” dok je Marr bio uporan u želji da izabrana pesma bude „Bigmouth Strikes Again”. I dan danas mnogi misle da je Geoff Travis tada bio u pravu, no ni „Bigmouth Strikes Again” nije bio loš izbor za signl koji se pojavio maja 1986. Snažna, polenta kompozicija u svom himnidnom refrenu sadržavala. je skrivenu poruku „Evo nas ponovo!”. Obožavaocima koji su izdržali dijetu dugu gotovo osam meseci bez nove ploče grupe za koju su žiVeli, nije trebalo redi dvaput. Konadno, u junu 1986. „Queen Is Dead” je konačno dosegao prodavnice ploča. Prve kritike su bile potpuno ekstatidne. Da ne trošimo redi o ploči čiju ste briljantnu recenziju iz pera Tomislava Grujića mogli pročitati u „Ritmu” № 5, recimo samo da je u pitanju zaista istinsko remek-delo Popa osamdesetih koje de po svemu sudedi ostati nenađmašno. Sa slikom Alena Delona na omotu i poigravanjem sa tradicijom i no-

stalgijom (uporedite fotografiju sa unutrašnjeg omota i tekst naslovne pesme), „Queen Is Dead” je svojom višeslojnošdu koja nije ugrožavala brilijanciju savršenih Pop-pesama koje ga dine, neka vrsta „Younger Than Yesterday” -a za drugu polovinu osamdesetih. Naredni singl „Panic” (jul 1986.) bio je otvoreni napad na preovladavajudi kretenizam radio-stanica, ponajviše oličen u programu Radio-Onea. Najinteresantnije u čitavoj pridi oko njega je činjenica da ga je i dotični Radio-One vrteo do besvesti sve dok neko nije shvatio o demu se radi. Daleko ozbiljnije sukobe izazvao je stih „Bum down the disco/Hang the blessed DJ” u kojima su dežumi čistunci prepoznali otvoreni rasizam. „Oh božel”, bilo je sve što je na to odgovorio Morrissey. Jer, „Panic” je govorio o nepremostivom rascepu koji stoji između realnosti incidenata (kao što je onaj koji se dogodio istog dana kada je pesma napisana - Čemobilski) i stanja savremenog Pop-a diju nesvest grade pesme kao što je „Fm Your Man” (George Michaela). Uvoditi još i rasizam u sve to bilo je zaista previse. Queen Is Dead je ponovo razotkrio svetu da se the Smiths ne mogu baš najsreónije nositi sa uspehom. Ameridka turneja koja je usledila (kao vrhunac svadije pa i njihove neizledive rock dekadeneije) nije grupi sem još malo novea i slave medu tamošnjim studentima donela puno toga dobrog. Posle 25-odnevnog života u stilu avion-hotel-tonska proba-hotel-koncerthotel-autobus-h0te1..., Johnny Marr je bio nesposoban da nod pebrodi bez ispijene boce Remy Martina, a glasine o EMI-jevoj ponudi za ugovor vrednoj milion funti unosile su dalje poteškoću funkeionisanje njihovih mentalnih sistema. Povratak u Englesku doneo je olakšanje i grupaje sa entuzijazmom krenula na britansku „Queen Is Dead” tumeju. Medutim talas nasilja koji se širio ostrvskim halama (setite se pravih pobuna na Jesus And Mary Chain koncertima) okrznuo je i nastupe The Smithsa na kojima je najdeblji kraj izvladio sam Morrissey - u Newportu je bio uvuden u publiku koja ga je izgnjavila i ugruvala, dok je drugom prilikom pogoden npvdidem u glavu. Bilo je to fizidki bolnije iskustvo od onog preživljenog na londonskoj promoeiji „Meat Is Murder” albuma, kada je, verovali ili ne, bio pogođen parom kobasica. Morrissey je očito teško preživljavao fudbalske manire na svojim koncertima. Ta ritanska tumeja videla je poslednje nastupe Craiga Cannona sa The Smithsima - po njenom okondanju, Craig je napustio grupu pod ne previše distim okolnostima (nerašdišćeno pitanje honorara za sviranje na ameridkoj turneji i problem autorstva peske „Ask”). Uoktobru 1986. pojavio se singl „Ask” (B-strana „Cementery Gates” i “Golden Lights”); sa Yoothom Joyce na omotu

THE SMITHS