Ritam

Najdommantniji znak u Vejnovoj karijeri svakako je Džon Ford. Sa fdmom je prvi put došao u kontakt radeéi kao pomoénik rekvizitera na snimanju Fordovih nemih filmova. Tu je napredovao do epizodnih uloga. Ford ga je preporucio Raulu Volšu za prvu glavnu ulogu u vesternu „Veliki trag” (Big Trail). Medutim, tpkom tridesetih Ford nije pozivao Vejna u svqje filmove, iako su ostali u prijateljskom kpntaktu. U meduvremenu Vejn je skliznuo u rutinu B-produkcije gde je snimio preko '7O filmova, uglavnom niskobudžetnih vestema Izgledalo je kao da ga je Ford poslao na kaljenje, a zatim zaboravio. No, kada je Ford odlučio da radi svoj prvi zvučni vestem „Poštanska kola” (Stagecoach) glavna uloga Ringa Kida pisana je sa Vejnom na umu. Ford je čak odbio Selznikovu ponudu da producira film pošto je Selznik zahtevao da glavnu mušku ulogu igra Gad Kuрег. „Poštanska kola” označila su konačno Vejnovo promovisanje u viši rang produkcije i početak saradnje u kojoj će dostiči najveće domete. Vejn je igrao u devet Fordovih vestema i te uloge se mogu podeliü u dva prepoznatljiva tipa. U „Poštanskim kolima”, „Tri kuma” (Three Gpodfathers, 1948.), „Tragačima” (Searchers, 1956) i „Čoveku koji je übio Liberti Valansa” (The Man Who Shot Liberty Valance, 1962) Vejn je uvek čovek na granici zakona/civilizacije, osoba koja svojim delovanjem cuva stabilnost zajednice iako se ne može integrisati u nju. Neka vrsta „plemenitog divljaka”, Vejn u tim filmovima personifikuje Fordovu viziju amerićkog individualizma, snage koja pomera društvo, ali nije u stanju da koristi blagodeti tog pomaka, Udrugih pet vestema Vejn je u uniformi. Izuzev u filmu „Kako je osvqjen Dvlji zapad” (How The West Was Won, 1962) gde u epizodi o gradanskom ratu igra generala Šermana, uvek glumi konjičkog oficira. U trilogiji sa кгаја četrdesetih godina - „Na apaškoj granici” (Fort Apache, 1948), „Junaci zapada” (She Wore Yellow Ribbon, 1949) i „Rio Grande” (1950) Vejn igra oficire čiji je zadatak da očuva dušu i telo zajednice izolovane u neprijateljskim uslovima. Kada krutost propisa i tradicije preti da naruši homogenost zajednice on ne preza da ih narusi. Medutim, to ne čini da bi relativizovao vrednosti tradicije, već naprotiv, da bi ih individualnom akcijom pročistio i afirmisao. T zmeđu „Poštanskih kola” i sledećeg vestema sa Vejnom, - 1 » Na apalkoj granici” prošlo je osam godina. U tom periodu najvažnije glumacke zadatke nosio je Henri Fonda, oličavajući specifičan idealizam jednog društva u nastajanju u filmovima „Mladost Linkolna” (Young Mr. Lincoln, 1939), „Bubnjevi duž Mohoka” (Drum Along the Mohawk, 1939), „Plodovi gneva” (Grapes Of Wrath, 1940), i „Moja draga Klementina” (My arljng Qementine, 1946). Taj idealizam dobija krajnje misti«m i dekadentan oblik u „Beguncu” (The Fugitive), poslednjim filmom gde je scenarista bio Dadli Nikols, takode sa Fondom u glavnoj ulozi. U filmu „Na apaškoj granici” pojavljuju se i Fonda i Vejn i tu se simbolično vrši predaja štafete. Krupni, otvrdli Vejn krhkog Fondu kao glavni Fordov glumački oslonac u siede ćoj deceniji. Ta promena takođe označava pomak u dominantnim vrednostima koj'ima se Ford bavi - od idealizma ka stoicizmu. ГЈ a razliku od Forda čija je čitava karijera obeležena ves.. temom Hauard Hoks ih je snimio samo pet i u svim sem jednom glavnu ulogu igra Džon Vejn. U njemu je Hoks našao idealnog tumača likova akcionih filmova iz zrele fàze svoje karijere - robusnog profesionalca, predvodnika. Kao i Ford, Hoks je Vejnu poverio da nosi čitavu trilogiju - „Rio Bravo” (1959) ” Ei D ° rado №66) i »Rio Lobo” (1971). Razmatranjem odnosa ovih filmova i pomenute Fordove konjičke trilogije može najbolje posvedočiti o sličnosti i razlikama tretmana Vejna u filmovima ove dvojice režisera. U oba slučaja Hkovi koj'i tumači Vejn

su ovaploćenje stoičkog heroizma. Medutim, dok se Fordovi junaci referišu ргегаа siroj ztyednici u kojoj žive, Hoksovi likovi deluju u uskoj grupi koja se definše kao mikrokosmos prema okolini koja ih okružuje. Ta grupa pqseduje specifičan kod vrednosti, nezavisan od pozitivnih zakonskih normi ili ustanovljenog običajnog prava. Hoksove grupe su ad hoc skupine Ijudi, individualaca koji su povezani ličnim vezama, a ne odnosom prema tradiciji. Vejn, kao tipicni Hoksov heroj, rdje predan nićemu iznad očuvanja samopoštovanja i ličnih veza koje on sam priznaje za vredne. On je prirodni voda, rdje ni izabran, ni naturen, U „Crvenoj reci” (Red River, 194?) lik koga tumaći Vejn postaje diktator, ali je to uzrok njegovog pada Zatoje Vejn u trilogiji tretiran kao neka vrsta očinske figure. Njegov autoritet proizilazi iz prirodnog prava - on je prvi medu jednakima. Pošto pisani zakoni samo ograničavaju, a ne unapreduju razvitak oni su irelevantni. Njima su alternativa prirodni zakoni u kojima je osnovni kriterijum iskustvo - ovek treba da bude dostojan situaçije kada je to najpotrebnije. Zatoje Vejn okružen likovima koji su u početku obogaljeni na пеИ način, a kojima on svojim poverenjem služi kao katalizator u procesu dostizanja dostojanstva. Hoksova trilogija pruža bogatu galeriju takvih likova nasuprot Vejnovom integritetu - starci, alkoholizmom uniženi čuveni revolveraši, nezrele mlade junoše. Takođe, za razliku od Forda gde likovi koje tumači Vejn deluju iz odnosa prema tradiciji koji bi se mogaq nazvati kontemplativnim, jedina tradicija kojom se Hqks kroz Vena bavi je tradicija žanra, a to je tradicija čiste akcije razapeta izmedu polova koji su za Hoksa suština ljudskosti - humora i nasilja. ■j> asprava 9 Vejnu bez osvrta na njegove ideološke stavove Aw je praktično nemoguća, a njegova privrženost fundamentalnim principima individualizma često ga je dovodila u sukob sa liberalno nastrojenim delom javnosti. Medutim, osvrtanje na te problème danas je potpuno irelevantno, naročito u kontekstii bogatog opusa koji je ostavio, za sobom. Jednostavno, Vejn je želeo da živi po moralnim principima likova koje je tumačio u svojim najboljim filmovima, te se i sukobi u kojeje dolazio mogu podvesli pod te okvire. Zato je uostalom i postao vise od običnog fîlmskog glumca.

Branko Vukojević

JOHN WAYNE