Ritam

Ivo— „О, Bože, ne... Uveksam govorio, da onog dana kada budem pokušao da sa nekirn, ili kroz nekog, ostvarim bilo kakvu prekoncipiranu ideju, da du istog trena propasti na najbedniji način. Jer sve Sto radim je neerovatno instinktivno, Sto mislim da je i osnovna slidnost sa vezom izmedu ideja i muzike bendova koji me privlače. I to je jedina moguda, prava veza —instinkt umesto kalkulisanih reakcija. Neko kao Dead Can Dance, na primer, kada bi se oni podeli ponavljati, pokuSavajudi da rade neSto Sto se pokazalo uspeSnim, tada bi bili daleko od instinktivnosti i životne energičnosti. Na protiv, bili bi veoma providni. UopSte mislim da je osećaj i spontanost nešto najvažnije za bilo koju vrstu umetnosti, jer Sta je umetnost drugo do prirodni nagon da se stvara.” A kakav je bio nagon koji je rezultirao objavljivanjem ploče sa bugarskom tradicionainom muzikom? Ivo — Najčistiji i najpoSteniji koji je ikada postojao. Prvi put, kada sam čuo tu muziku, znao sam da je moram Cuti na pravi nadin, poSteno snimljenu. Znao sam da moram imati ploču za sebe. I idući tom logikom, ako je neSto bilo interesantno meni, tada mora da je postojao joS neko kome bi to isto bilo interesantno...” Dakle, Ivo Watts —Russell ne samo Sto je osnovao svoju etiketu, ne bi li ušao u studio, ved sada i objavljuje plode namenjene vlastitoj kolekciji? Ivo —„Takoje.” Što znači da je Ivo Watts —Russell sredan čovek uspeva u životu da dobije sve Sto poželi, istina na maio čudan nadin. -Ivo —„Ali život nije baš tako blistav. Samo zato Sto si u situaciji da radiš ono Sto želiS, ne znači da nemaS i neispunjenih želja.” Nekada su te želje i sasvim trivijalne izvudi se iz saobradajne gužve. Ali u Londonu su takve želje ipak samo želje, pa moraš mimo sedeti i čekati, možda slušajući muziku,.. .možda Throwing Muses. I onda ođlučiš da objaviš i njihovu ploču. Koliko je ta cela priča istinita? Ivo — „0 da, da, da, veoma istinita. Ipak je to bila samo sludajnost, koja znači da sam se u jednom pardetu dana zaljubio u neSto, za Sta bi mi možđa u drugim okolnostima bilo potrebno dva-tri meseca, Sto se obidno dogada. Ali, da, ozbiljni problemi u londonskom saobraćaju učinili su da osam puta u jednom danu čujem traku Throwing Muses-a i naprosto se oduševim.” Ali ne samo Ivo, ved bukvalno pola svela se zaludelo muzikom Throwing Muses-a i The Pixies-a, ne birajući redi hvale. Pa ipak i dan danas mnogima nije baS najjasniji taj korak u istoriji 4 AD-a od sofisticiranog zvuka This Mortai Coil-a, Dead Can Dance-a, ili The Cocteau Twins-a, ka zvučnoj pomami sa američke istodne obale. Ivo — „Ne slažem se... Mislim da je najkonstantnija nit, ako tako neSto uopSte postoji, u muzici koju smo mi predstavili, upravo zvuk koji se razvija oko električnih gitara, veoma bučnih električnih gitara, i intercsantnih glasova. Za lormiranje jednog uvreženog mišljenja o ’4 AD zvuku’ najvedi deo krivice snosi, ako uopSte moie bili redi o krivici, prc svega, odigledna kohezija u muzici This Mortai Coila. Postojao je taj jedan period kada su The Cocteau Twins razvili svoj speciftčni zvuk; kada su Dead Can Dance takode razvili svoj zvuk; a zatim je sve to bilo pomeSano u okviru This Mortal Coil projckta i zavladalo je miSljcnje da je red o jednoj pređivnoj, srednoj porođici, po imenu 4 AD, koja pravi neku izuzetnu privlačnu, etcričnu muziku.

Svakako, bio je to samo jedan prirodan evolutivni procès—kada je 4 AD podeo radili sa The Cocteau Twins-ima, oni su zvučali neverovatno bučno, neSto poput Jesus And Mary Chain; Dead Can Dance je na podetku bio detvorodlani bend baziran oko gitara. Thko da mene ne dudi profil bendova koje smo kasnijc predstavili na etiketi, premda se govoredi o ovom ’srednjem’ period u stalno zaboravlja na postojanje Colorbox-a, koji se baš ne uklapa u pridu, osim Sto daje još jedan primer dobrog pevanja... Ili lite Wolfgang Press, jedan veoma potcenjen i zapostavljen bend.” Da, The Wolfgang Press zapravo nikada nije dostigao nivo uspeha koji zaslužuje. Ivo —„To je neSto Sto me frustrira, Sto nikako ne shvatam. Mislim da se gaje predubedenja u ovom sludaju, a možđa je u pitanju samo ime The Wolfgang Press, pa Ijudi misle da znaju kako taj bend zvudi, joS pre nego duju sam bend. To smo otkrili sa videom za “Kansas”, koji je u Veiikoj Britaniji privukao dosta pažnje duli su se komentari „O Bože, znadi tako zvudi The Wolfgang Press!” Verovatno se pre toga mislio da je red o nekim art-nacistima? Ivo — „Sasvim mogudno, ali ono Sto sam potpuno siguran je, da se u sludaju The Wolfgang Press-a radi o klasidnom primeru lakomislenog kategorizovanja. I kao Sto kažem, to je veoma frustrirajude poSto sam ja dvrst u nameri da nastavim rad sa tim bendom.”

Ali, ne misliS li možda da The Wolfgang Press sa svojim camp-horor gitarama pre odgovora vremenu Bauhaus-a nego podetku devedesetih? Ivo —„Mislim da su se i oni, kao i ceo 4 AD, manjali tokom svih ovih godina, i ne, ja ih ne smatram za neki stari, prašnjavi skelet, u ormanu 4 AD-a.” Ipak, da se mi još jednom vratimo u prošlost. Knko je sve izgledalo na kraju tog podetnog četvorogodišnjeg perioda, da li je postojala diiema „Šta sada raditi”, jer kako si rekao, trebalo je biti u igri četiri godine, a zatim redi „Zbogom”. Ivo — „Ne, tada je bilo mnogo lakSe, jer sam se osećao kao da zapravo tek podinjem. Biti u sred procesa narastanja The Cocteau Twins-a i njihovog sticanja zasluženog opžteg priznanja; biti odgovoran za snimanje „Song To The Siren”; u to vreme nije bilo ni govora da 4 AD može obustaviti aktivnost. I druge stvari, ali ovo pomenuto su neki vrhunci, po meni... Sedam se 1985. kao prve godine u kojoj nisam mogao izdvojiti išta Sto bi nazvao velikim dostignudem, ali krajem godine sam uvideo da se deSava neSto Sto je verovatno i najznačajnije približavali smo se sve vedem i vedem broju Ijudi, ostvarivali kontakt, i permanentno narastali. Nakon toga, i postojali su, svake godine, vedi i manji uspesi koji su pred- I stavljali opravdanje za postojanja cele stvari.

POO