Ritam

TUE KINKS

TUE KINKS FACE TO FACE HIT SINGLES (PRT —Helidon)

Ü ovom slučaju možemo odmah zavržiti sa zvezdicania. Tri pula pet petnaest! Gotovo da ovaj skor nije ni potrebno objašnjavati, јег reč je o pločama koje donose zaista ono najbolje što su Kinks pružili tokom šezdesetih kada su jedine prave takmace u britanskom rocku imali u Beatlesima i Stonesima. Trebalo je samo primeniti kriterijum za pet zvezdica iz „The Rolling Stone Recors Guide” „Neophodno: ploča koja mora bili uključena u kolekciju koja pretenduje na celovitost.” Još kada se uzme u obzir kako je ova, uz Stonese najdugovečnija velika svetska grupa, neredovno i sporadično predstavljana na našem tržištu... Tri plode iz ovog „Helidonovog” paketa (kapa dole Borisu Beleu na izboru) pružaju najbolji mogudi uvid u genezu i sazrevanje jednog od najznačajnijih autora u istoriju rocka-Raya Daviesa-a samim lim i cele britanske scene iz sredine šezdesetih. „The Kinks” je prvi album grupe i pojavio se po uspehu singla „You Really Got Me” u jesen 1964. godine. Na prvi pogled, reklo bi se da radi o uobidajenoj kombinaciji iz tog vremena. Hit singl je okružen sa nekoliko poznatih rock’n’roll i R&B standarda, a svemu je pridodata i poneka pesma članova grupe i njihovog producenta da bi se izvukao još koji peni od autorskih prava. Medutim, obrat je bio u tome Sto je hit singl potpisao tada đvadesetogodišnji lider Ray Davies i da je bar još jedna njegova kompozicija, „Stop Your Sobbing”, zasenila klanjanje uzorima i mini produkcije. To bi, ukratko kao i u slučaju Beatlesa i Stonesa, bila sva tajna uspeha „britanskog buma"-pobeda nada-

hnuda nad kompetentnim oponašanjem. No, dok stipivi toraci ove dve druge grupe odavno ušli u kolektivnu podsvest i izvukli se iz istorijskog konteksla, „The Kinks” svójom neodekivanom dostupnošću nosi svežinu neposrednog kontakta sa tim uzbudljivim danima kada se centar kreativne modi svetskog popa preselio stove strane Atlantika. Pominjani hit „You Really Got Me” je jedna od najuticajnijih i najupedatljivijih rock pesama svih vremena (u ovom sludaju izbegavanje superlativa bi bilo nekritički). „Heavy metal intelektualci” se u potrazi za legitimnošdu još uvek pozivaju na nju kao prototip žanra. Na stranu Sto to podseda na dinjenicu da skoro svaka rasprava o istoriji stripa podinje od pedinskog slikarstva, „You Really .Got Me” joS uvek svedodi o suStinskoj granici između živosti i obamrlosti u nepreglednim podrudjima rock , festine”. A to Sto „Stop Your Sobbing” nije bio hit singl „krivi” su sami Kinksi jer su već imali nove uspežne pesme na lageru u to vreme. Nepravdu su ispravili Pretenders petnaest godina kasnije i tako ostvarili svoj prvi uspeh na top Hstama. Fascinacija Crissie Hynde Kinksima je nastavIjena sa divnom baladom „I Go To Sleep”, a zavtšena vezom sa Rayom Daviesom. To Sto je na kraju završila sa Jimom Kerrom iz Simple Mindsa samo govori o padu ukusa čije se posledice još uvek osećaju. Album „Face To Face” stigao je dve godine i deset hitova kasnije i zaključio je jednu eru. Tada su ere trajale toliko. Davies se razvio u suverenog autora jasno profilisanog stila i interesovanja. Za razliku od globalnih „we’d like to turn you bn” pretenzije Beatlesa i Stonesa okrenut je specifičnom engleskom okoliSu i uspostavlja se kao hroničar „the-times-they-are-a-changing” ostrvskog života. Mnogi kritičari su bili skloni da ga proglase svojevrsnim satiridarem, ali Davies je osedao suviSe simpatija za junake svojih „kratkih priča” da bi bio samo to. Ova usređsređenost oko jedne teme navela je rock istoričare da „Face To Face” proglase za prvi konceptualni album u istoriji —pre Who, pre Zappe, pre Beatlesa... Termini „koncept” i „satira” su u rock retorici već odavno izanđali i izgubili pozitivne konotacija iz nadobudnih kasnih Sezdesetih i iato je Davies tokom sedamdesetih platio danak tim pretenzijama ovde je još uvek majstor upečatljivih i konciznih pop iskaza. Bolji dokaz za to ođ veličanstvene pesme „Sunny Afternoon” nije potreban. Bavljenje svakodnevnìcom oduvek je bilo sklìzak teren za samosvest rockera, jerje otvaralo prostor nekontrolisanoj ironiji i moraliziranju. Davies je dobrohotni posmatrač a ne sudija izmedu „nas i njih” i zato njegove pesme ostaju kao fini svedok još jedne pobede duha nad istorijom. Zato je ova ploča plemenito ostatila, baš kao i filmovi Eîaling studija (čiji junaci mogu biti likovi pesama Kinksa i obrnuto) u odnosu na ideološki operacionalizovanu patetiku italijanskog neorealizma. Treći deo pakela „Hit Singles” je upravo ono Sto mu ime kaže. Dvadeset pravih hitova. Nema proSvercovanih B-strana i stvari sa albuma. Ovo je jfedan od najboljih kompilacijskih albuma rocka i kako se istorija medija sve viSe slide u takvim pločama... zaključak izvedite sami. „Hit Singles” šu esencija Kinksa. Poseban bonus su dva hita Rayovog brata Davea, „Death Of A Clown” i „Sussanah’s Still Alive”, do kojih do sada nije bilo lato dodi. Ova ploda donosi zaslužen odmor mojoj staroj komplikaciji „The Golden Hour Of The Kinks” koja se ved odavno izlizala od uživanja, prosvećivanja i presnimavanja. Sad mogu samo da uživam ocena: *************** (ravxiomemo rasporediti)

Branko Vukojević

ZIG GY MARLEY AND THE MELODY MAKERS - BRIGHT DAY

(Virgin—Jugoton)

Generacije muzidara koji su s podetka osamdesetih „gajili” reggae kao muzičku plemenitu veStinu, na vreme su uodili i isko■ risiili svoj znadaj u oblikovanju ] svelskog muzičkog ukusa, da bi se , polovinom osme dekade „dobroI voljno” povukli u svoj svet, živeći paralelni život s aktuelnim Irendovima, i znanjem da onoga koga interesuje reggae kultura zna gde , de je pronadi. Danaänji mladi reggae muzičari i stvaraoci, posve su drugačiji. Koreni su isti, Jamajka je jedna, ali želje (kao i mogućnosti) su različite. Čini se da bi sve bilo u redu da se mladi reggae-isti nisu malo vide odmetnuli u ~star”-dilere, dodvoravajudi i

sparujući reggae s elementima trendovskih gibanja (Sto bi bilo sasvim O.K. ukoliko se poseduje konkretna ideja, znanje da se to spakuje, i veStina negubljenja u audio haosu). Zadobijeni kredit od publike, zahvaljujući Bob Marleyu, Peter Toshu, Burning S pea ni, Linton Kwesi Johnsonu..., danas bespovratno troSe gomile koje ne biraju sredstva i natane da unovče svoj „reggae”, koga, uzgred redeno, ima sve manje. Ploča Ziggy Marleya „Bright Day", na (vrlo retke) momente kao da odstupa od kolotečine u koje je reggae zapao, i Udini vam se obećavajudim. Dubljim presluSavanjem shvatićete da ste se na-

Sii u zabludi, i da dobijate panorams ko razgledanje tla Aswada u ÜB4O (maio čvršćeg ritma od navedenih), zašederenu produkciju koja naginje jiopu (kao UB40), preciznu svirku lišenu emocija, i nemaštovitost. Ukoliko de vam ova ploda biti prvi susret sa reggaeom bidete na pogrešnom pu tu. Reggae ne stanuje (dak ni kao podstanar) u ovim godinama, on je stvar proälosti —kultuma znamenitost. lïeba li da kažem da cmi dovek danas govori drugim jezikom, i da je reggae zamenio rapom (sound sistemsima)? Ocena: Ne vredl gandže - ••

B.R. Boschke

67