Ritam

režiser, demonstrira istu onu tilacini] sigumost kojom se odlikuje njegov Inspektor Mari u najtežim situacijama. Bez bojazni od ргејаkih tonova, on je (gotovo) uvek za milimetar na pravoj strani opasne linije koja razgraničava uzviženu emociju od nategnute ganutljivosti. Film se bazira na tri životna perioda Čarlija Parkera, zvanog Bird, velikana jazza koji je umro u 35-oj godini života od posledica uživanja droge. Scenarista Džoel Olianski je kao tri ključna momenta izabrao 1936, kada se 17godišnji Parker po prvi put pojavIjuje na pozomici; 1945, kada, kao već priznat muzičar, otvara u

Njujorku svoj čuveni klub „Birdland”; i 1955, kada umire, istroJen drpgama, nervnim slomovima i bezuspeJnim „lečenjima”. Dogadaji u filmu nisu praćeni hronološkim redosledom. Epizode iz pomenuta tri perioda smenjuju se naizraenično u naizgled konfuznom ritmu, protkani prepoznatljivim jazz-standardima, koji su odlično iskorišćeni kao vezivno tkivo. Ako to montažno razbijanje pojedinih sekvenci u početku i smeta, kako film dalje odmiče svaka od pojedinačnih epizoda gubi važnost sama po sebi, zarad jedne sveobuhvatne i veličanstvene impresije.

Sjajni Forest Vitaker, u naslovnoj ulozi, kroz čiiav film ne dopuSla ni trenutak sumnje u dobro poznati kraj. Izbegavši klasičan melodramski postupak, Istvud se ne libi da secira život svog glavnog junaka, pri čemu obaveznu mučninu uspeva da obogati patosom. I upravo u odnosu prema melodrami leži i najozbiljnija zamerka filmu „Bird”. Ne ostavši do kraja dosledan postupku koji je izabrao, zaveden varljivom atraktivnošću pojedinih melodramskih reJenja, Istvud übacuje neke scene, koje, i pored pomenute atraktivnosti, Iware utisak o celini. TU, pre svega, mislim na

izmišljeni lik „Bustera" (igra ga Dejvid Kejt) koji 17-godiSnjem Parkeru predstavlja prvi muzički izazov. Paratela izmedu Bustera, koji dvadeset godina kasnije „prodaje duSu davolu” i postaje slavan rock’n’roll muzičar i Parkera, koji ostaje veran svojim vizijama i (bez obzira na svoju genijalnost tj. upravo zbog nje) ne uspeva da nade posao, kao da dolazi iz nekog drugog filma. Da ne bude zabune—pri tome uopšte ne pokuäavam da vrednujem žanrove: radi se isključivo o doslednosti izabranom postupku. ****

Željko Đorđević

DONATOR

Veljko BUIAJIC, 1989. Ljubimir TODOROVIĆ, Urška lILEBEC, Peter CARSTEN, Ana KARIĆ distribudja: MORAVA FILM trajanje: 103 min

Velike ideje pokreću svet a veliki snovi su materijal od kojeg se prave filinovi. Zivotna priča enigmatskog Eriha Slomovića je nulla tačka od koje pćčinje nekoliko paralelnih sudbina čija je zajednička nit neostvareni snovi. Ako naziv filma, „Donator”, prividno u prvi plan izbacuje Slomovića kao glavnog junaka, to je verovatno samo iz pragmatičnih razloga јег ono što interesujeßulajića i njegovog scenaristu Brešana je da kroz zbir životopisa daju svoje viđenje Evrope u njenim previranjima 1932 1945. Konačno kratko potsećanje na opus Veljka Bulajića („Vlak bez voznog reda”, „Skoplje 1964”, „Коzara”, „Visoki napon”, „Obećana zemlja” da pomenemo samo one najmarkanlije) daće nam uvek isti rezultat — kolektiyni junak. A sve to utopljeno ü ideju ujedinjene Evrope, što je jedan od bezbroj dokaza kako je Veljko Bulajić jedan od retkih Ijudi u ovoj sredini sa visokom dozom osvežtenosti šta i kako treba ponuditi svelu u kojem trenutku, doneće jedan najinteresantnijih filmova u prošlogodišnjoj produkciji. Preko najavne špice, veoma ekonomično, saznajemo sve ono što će presudno odrediti život junaka, da je Jevrejin iz Beograda, da veoma voli siikarstvo, da je pomalo Edipalno vezan za majku i konačno, da je 1932. Zatim siedi vremenski skok u predratni Pariz ako pratimo nit glavne priče, ali i paralelno pripovedanje koje je

več uveliko u vrtlogu ratnih vremena o nemačkom ljubitelju umetnosti koji dobije naredenje iz Geringovog kabineta da ude u trag sada već legendarnoj i basnoslovnoj Slomovićevoj zbirci. Rašomonijada koja siedi je logičan sled ovakve dramaturge postavke a krajnji cilj da se izvrši kafkijanska identifikacija tragača i traženog sa marksističko-bertolučijevskim trijumfom istorije (slučajnosti) nad junacima. Ogromne prostore proizvoljnosti koje faktografija (odnosno njen nedostatak) ostavlja, Bulajić dosta spremo koristi da bi svojim junacima od pre pedesetak godine servirao prilično savremena razmišljanja i vizije, a njegova poznata i privatna vezanost za politiku i političare, dali su filmu zgodnu oblandu kao sredstva za komunikaciju našeg SIV-a sa EEZom. Vanfilmski elementi kada se govori o Bulajiću su neosporno zabavni i zavodljivi, ali i suviše slabašan argument kojim se koristi oficijelna (liberalna?) kritika da bi diskvilifikovala njegove veoma interesantne filmove kasnije faze uključujući tu i inkriminisani „Veliki transport”. Ono Sto imponuje i u „Donatoru” to je odlična kontrola nad rasutim tokovima priče, poslovično tačna glumačka podela i talenat za valjanje upečalljivih epizoda. U kvalitete filma spadaju i kreiranje artificijelnog miljea Pariza, Beograda i Berlina (film je

uglavnom sniman u Zagrebu sa skromnim produkcijskim izletom za pasažne scene u Pariz) kao i dosetka da se gotovo ceo film odigra na dva svetska jezika francuskom i nemačkom što naši giuraci pojačani „našim strancima” Peter Carstenom (naš zet) i Charles Millotom (naš čovek VeIja Milošević) čine zadivljujuće uspešno. Mana napretek, uglavnom iz nekoncetrisanosti u realizaciji, tačnije u nedostatku rediteljskog coup de gracea, finalizacije scena. Traljava je i scenografska realizacija (Vladimir Tadej) pogotovo bezobrazna iskakanja iz epohe, gde u prvom kadru mladi Šlomović prelistava savremene (dakle iz našeg vremena) knjige o slikarstvu. Ni fotografia, a to je u filmu koji tretira likovnu umetnost neobično važno, nije briljantna jer Borisa TUrkoviéa („Kraljeva zavržnica”, ~Zivot sa slricom”) poznajemo i u boljem svetlu. U zonu kreativnog sumraka spadaju i „ljubavne” scene Eriha (Ljubomir Todorović) i Juane (Urška Hlebec) suviže slobodne za TV eksploataciju a suviše nerazigrane za draškanje filmske publike. Posebnose nekontrolisano prikazuju muške genitalije Jto de se jednog trenutka u filmu is-

Dinko Ibcakovié

postaviti i kao dramaturška greJka jer kada na samom kraju filma nemački vojnici zatraže da glavni junak pokaže spolni organ da bi utvrdili da li je Jevrej ili ne o čemu zavisi i njegov život, gledalac se'priseti da je pomenuti objekat već ranije vidao a oni sa malo civilizacijskog predznanja odmah i znaju da naš glumac nije po veroispovesti iz judejske provijencije, odnosno da bar nije praktikovao bar micvah (sunećenje, ritualno obrezivanje ili kako se već sve lo u različitim religijama zove). Ali ovakav zbir nedostataka mogao bi se pripisati i onim delima koje sino bili skloni da proglasimo gotovo remek-delima. Poenta je da Bulajić vrlo ušpešno razvijajednu krajnje resprektabilnu karijenj filmskog aùlora Sto ne- notvrduje i briljantna završn. .„nca sudata dva partizanska voza u poletnim prvim posleratnim danima kao reminscencija na sopstvene početke i najvede uspehe. Zabavnu tezu da bi Bulajić bio idealan Jtof za prvog pravog jugoslovenskog producenta ostavićemo za neku drugu priliku. •**

83