Ritam

The Great Pretender

Pretenders na engleskom znači "oni koji se pretvaraju". Jedina stvar oko koje se Chrissie Hynde pretvara je da su Pretenders grupa. predstavljamo vam "one woman band".

Tokom četrdesetak godina života nekadašnje devojke iz Akrona (Ohajo), sada londonske gospode, desile su se velike promene u poslu kojim se bavi i koji joj je, u jednom većem periodu, usiovljavao način života — rokenroiu. Danas je to posao kao i svaki drugi. U kulturološkom smislu — žica zategnuta između estrade, biznisa, umetnosti, avangarde, intelektualizma, političkog delovanja. Bespredmetno je nabrajati sve tokove i rukavce kojima se on kretao, sve ade koje je stvorio, ali za ličnost Chrissie Hynde neobično su bitna dva perioda u njegovom razvoju,—pozne šezdesete i prevratnički prelaz izmedu sedamdesetih i osamdesetih. Istovremeno, ta razdoblja su i posredno vezana za nju druga polovina 60-ih je vreme u kome se, prvi put, ženski pol pojavljuje u potpuno ravnopravnoj ulozi na sceni: javljaju se prve kantautorke koje će, i pored prividne stagnacije tokom sedamdesetih, na njihovom kraju uticati na oživljavanje linije „ženskoga duha" u svim domenima rokenrola i popularne muzike. Paralelno sa lutkastim fabrikatima i polufabrikatima, javljaju se ličnosti koje svojim autorskim radom pospešuju uverenje da se do globalnog rokenrola dolazi prožimanjem „muškog" i „ženskog" principa u njemu. Dve osobe koje su, krajem 70-ih i početkom 80-ih odigrale, bez sumnje značajnu ulogu u ovom procesu, bile su Debbie Harry r Chrissie Hynde. Posebnoje zanimljivo što su, svaka na sebi svojestveninačin, obe „ostale žene" u pravom smislu tih reči, пе pokušavajući da se nametnu i probiju feminističkim konceptom „muškarača boljih od muškaraca umuškim poslovima". Povod pisanja o Chrissie Hunde (ali ne i Pretendersima) je novi album Pretendersa nazvan ~Packed".To je, ne računajući kompilaciju singlova, njihov peti album. Za nešto više od deset godina kvantitativno, ne baš mnogo. S jedne strane, prosek dve godine po ploči je sasvim uobičajen, ali uzevši u obzir da su prva dva izdata jedan za drugim, očito je da je razmak svaki put sve veći. Ona, smatra da su dve ili tri godine sasvim normalan razmak između albuma, računajući koliko svog života utroši na stvaranje deset ili dvanaest kom-

pozicija. Njena razmišljanja prikazuju je, ako ne kao introvertnu, onda bar kao povučenu, možda rnalo tradicionalisiič ku, ali ipak najviše, idealističku osobu. Vcrovatno je takva njena priroda razlog opredeljivanju „cvetnim šezdesetim", kako u muzici koju pravi, tako i u načinu života. Slušajući samo njene pesme, mislim da nema nikoga ko пе bi priznao da se radi o pravovrenom гокеп rol autoru, čije pesme ni u jednom elementu ne zaostaju za onimakoje znamo kao rokenrol standarde. Njeno opredeljivanje za muzičke forme 60-ih ne predstavlja nikakvu odstupnicu pred nemoći sačekivanja svakog novog vremena. Velika snaga krije se u tome što ona priznaje svoje muzičke idole, ali ne kopirajući ih, već se samo crpe i nadgrađuje iz njih. Uostalom, Hendrix nije samo njen idol, ali je evidentno da je njena muzika jedna ođ redih u kojoj njegovi tragovi dobijaju savremeno i smisleno oplemnjivanje. The Beatles, Otis Redding ili The Shirelles, kao objekti večne (muzičke) ljubavi ukazuju smisao za pronalažnje one crte najčistijeg popa,kakav se, recimo, nalazi i u poznijem delovanju XTC. Kao Amerikanka koja od 1973. živi u Londonu, smatra da je, muzički, u pravom trenutku, uglavnom bila na pravom mestu. Šesdesete je doživela u Americi, uz još živo sećanje roditelja i okoline na pedesete, a drugi progresivni pomak u rokenrolu i опо što je iz njega proizašlo, na najboljem mestu za to u Engleskoj.Smatra da je na taj način stekla poziciju iz koje se, prilično dobro, mogu sagledati vremena prošla i, možda,u neku ruku, pređvideti vreme buđuće, pa se, u skladu s tim i

30