Ritam

Teško je preceniti značaj koji je Lou Reedovo često ismevano nastojanje da napiše Braću Karamazove rock muzike imalo na razvoj iste. Ideja koja je, izgleda, visila u vazduhu sredinom šezdesetih - o proširivanju tema o kojima rock’n’roll može da govori - zarazila je mnoge druge (počevši od Bob Dylana), all je retko ko dosegao Lou Reedov osećaj za razumevanje obe strane života, koji je rock’n’rollu dao novu dimenziju. Od mladenačke pobune koja je imala svoj smisao u okvirima sveta odraslih pedesetih i početka šezđesetih, rock’n’roll je tada polako prerastao u stalno prisutan fenomen, zamenjujući svoju isključivu vezanost za tinejdžere za prerastanje u globalnu kontrakulturu. Reedovo mesto u tom procesu je u očitom inspirisanju književnim uzorima, američkim piscima od Raymond Chendlera do Hubert Selbya, i prenošenju načina razmišljanja iz američke tradicija pisanja kratke pride u popularnu muziku. Ono što je Lou uzeo da do danas radi bilo je upravo to - pričanje priča. Eksplozija koju je to proizvelo u glavama ljudi naviknutih na jednostavne pesme po sistemu refren - solo - refren, porediva je samo sa eksplozijom па zvučnom planu koji je proizvodila na momente kakofonična, a po potrebi melodična postava pod imenom Velvet Underground u kojoj se 1966/67 Lou Reed obreo. Ove prave preteče svega onoga što se danas pomodno krsti imenom "noise" unele su u rock muziku, sa svoje strane, obilje ideja iz avangarđne, ozbiljne muzike, tretirajući uši slušalaca kao metu fizičkog napada. Da, Andy Warhol je bio u blizini, a i Nico je pevala, ali je uz Reeda glavnu ulogu u ovome igrao ozbiljan, ogorčen čovek - John Cale, koji će predstavljati njegovu anarhičnu protivtežu. Kanališući jedan drugog na albumima The Velvet Underground & Nico i White Light, Withe Heat (MGM 1967. i 1968.) oni su stvorili übod u slušni aparat koji je prethodio punku deset godina, predviđajući u svemu njegov besomučni intezitet. S druge strane tekstovi Lou Reeda su davali drami konkretno ime, mesto i vreme zbivanja (najčešće New York, glavni grad sveta). Njegov način pisanja uverljivih priča o drugim ljudima sa konkretnim imenima ili bez njih, bio je revolucionaran koliko i Hendrixovo korišćenje wah wah pedale ili Dylanovo poigravanje sa vizionarskom poezijom. Lou je zvučao kao izveštač sa poprišta, očeviđac koji je učestvovao u svemu o čemu je pevao, ukus mračnih događaja osečao se u ustima za vreme pesme. Napredujući u pravcu solo karijere po odlasku Calea, Reed je preko VU albuma 3rd (1969.) i Loaded (1970.) usavršio ovaj svoj pristup promovišući obrazac jednodimenzionalne rock četvorke (od tad je mnogo puta viđena slična postavka), kao otelotvorenja suštinske jednostavnosti rock’n’rolla. Suv zvuk zasnovan na rhythm & bluesu najviše je pristajao njegovim kasnijim, solo pesmama u kojima se bavio drugima sa samilošću ptice rugalice. Čitave diskusije mora da su se vodile izmedu ljudi koji su lično znali Loua tokom sedamdesetih, i to na temu da li taj čovek uopšte ima osećanja - izgleda da se sa njegovim prelaskom u solo karijeru poklapa period potonuća i samo povremenih izlazaka iz jednog samoživog i sebičnog životnog slila zvezde koja to nikad nije postala (rock kritičar Lester Bangs, kao autentičan svedok tog vremena, smatrao je za svima poznatu činjenicu da je Lou - privatno - običan drkadžija, i u jednom slavnom intervju nije izdržao da ga ne pita kad misli da prekine da se iživIjava na onima koji su mu najbliži?).

THAT’S ME, IT’S NOT LIFE ("To sam ja, a ne život" - jedna uvodna napomena sa albuma Take No Prisoners) Osnova njegove lične neravnoteže tokom dobrog dela solo karijere izgleda da Je bila u njegovoj nesposobnosti da ovlada očekivanjima koja su drug! imali od njega (naročito izdavači). Zato je sve što je uradio posle Velveta na neki način istorija snalaženja i nesnalaženja, a ploče koje je ostavio iza sebe, u svojoj rnnogobrojnosti, zanimljive su i u svojoj neuhvatljivoj neujednačenosti teško da je iko snimio toliko neizbalansiranih i čudnih ploča kao on. Ipak, Lou Reed je jedan od onih ljudi koji su rock muziku učinili velikom muzikom, zahvaljujući svojoj strahovitoj sposobnosti da se uživi u ulogu nekog zaista jadnog ljudskog bića i ispriča njegovu životnu sudbinu - dubine koje je pri tom dosezao posledica su njegovog uspeha da nam dočara.pakao u kome žive drug! misled da žive u raju. Njegove kratke rock’n’roll priče nikada nisu nudile nikakvu katarzu, ni mogućnost izlaza, više su bile beleške o naličju postojanja. Sudarivši se u poslednje vreme sa serijom smrti najbližih prijatelja (Doc Pomus i žena po imenu Rita), Reed je odjednom postao junak svoje sopstvene priče. Zato nije nimalo neopravdano tvrditi da je vrhunac njegove karijere baS ovogodiSnji album Magic And Loss, jedna od onih ploča koja se pravi jednom - ona je objedinjena ličnošću samog autora na onaj neponovljivo potresan nadn na koji je svaki testament, kao nečija poslednja želja, potresan u svojoj jedinstvenosti. Prelazeći granicu života i smrti i vraćajući se nazad, Lou Reed je stvorio jedno od onih remek dela koje stežu srce sučeljavajući naše male osećajne drame sa onim što se nalazi sa one strane postojanja. S iskustvom bliskosti smrti i Reedove pesme kao da su presvučene tankim slojem praha koji potiče od nečeg svetog. Ustvari Reedova karijera je kao život sam - svuda nalazite izmešane naplavine inspiracije i samozavaravanja o svojoj veličini, pretenciozne umetničke poduhvate bez mnogo pokrica i potresno uverljive pesme o življenju na rubu egzistencije. Kao retko koji iznova iznikli autor iz prošlih vremena (izuzevši Iggy Popa), Reed za sobom ima rastrzani životni put i dozlaboga neujednačenu karijeru, čiji neuništivi mračni šarm i životnost kao đa se podsmevaju naporima mlađih da naprave išta slično. Jedna od osnovnih značajnih osobina dobrog dela njegovih pesama je tragična osobina njegovih likova đa se nađu usred bezlizazne životne situacije - Reed se u njih uživljava, mi idemo za njima, a onda otkrivamo da se biće kog pratimo nalazi potpuno nemoćno u stupici iz koje izlaska nema, i iz koje ponekad i ne želi da izađe. Održavanje uobičajenih Ijudskih navika i osećanja u uslovima mučenja i životne bezizlaznosti, опо je što za većinu ljudi čini njegove pesme dokumentarističkim zapisima sa one strane crte koju ne bi voleli sami da pređu, a o kojoj ipak žeie neSto da znaju. Srećni što se to sve nije desilo nama, izlazimo iz Reedove crne bajke. Samo da bi shvatili da se, na neki đrugi način, ona zaista događa - nama u stvarnosti.

Dragon Arnbrozić

30