Ritam

HUMOR KAO OTKROVENJE

Јау Lynch ]e ne samo jedan od crteča proslavijenih začetgnika američkog underground strip pokreta s kraja čezdesstih godina, već I ličnost koja promišija strategiju u ovom mediju, i utiče па kčitave generacije mladih umetnika. U svakokm slučaju to definitivno LNiJE čovek koji crta Spidermana. Amerieki underground strip je krajem šezdesetih načinio sličan medijski prevrat kao što je na britanskoj muzičkoj sceni to bio slučaj sa punk eksplozijom sredine sedamdesetih. U oba slučaja, dogodilo se da pažnja publike (bar neko vreme) bude usmerena ka jednom novom, svežem i nekonvencionalnom stvaralaštvu, koje se usprotivilo dosadi i hipokriziji koje su dotad vladale. Underground strip je promovisao pričuu slikama koja je ponekad hila gorka, ponekad nadrealistički šašava, ali se nikada nije zadovoljavala uljuljkujućim storijama o smešnim životinjicama i nabusitim superherojima. Nova generacija сгtača je bila samosvesna i buntovna, i stoga je njihov ideal bio da sami uređuju i izdaju svoje i stripove istomišljenika. Iskoristili smo razgovor sa Јау Lynch-om, legendom underground pokreta, kako bi smo saznali detalje o samom nastanku ovog medija. "Sećam se da smo Robert Crumb, Skip Williamson, Јау Kinney i ja sedeli u restoranu u Čikagu, i odlučili da pokrenemo ediciju "BijouFunnies". Spomenuo sam efekat koji je u devetnaestom veku (kćTda je Amerika još uvek bila mlada zemlja, bez značajne literature produkcije) imao jedan sastanak u kafeteriji, kada su Poe, Hawthorne i Longfellow rekli - "OK, ne postoji američka literatura. Ali mi ćemo je stvoriti"! Sredinom šezdesetih nije bilo kvalitetnih strip izdanja u Americi - jednostavno smo odlučili da ćemo ih zato samoi stvoriti. S obzirom da su naše strip sveske prvobitno distribuirane u tzv. head shop prodavnicama zajedno sa underground novinama, Ijudi su počeli da upotrebljavaju termin "under-

ground strip". Do 1968. godine, međutim, gotovo sve što je valjalo u ovdašnjem omladinskom pokretu istrošilo se, a ono što je potom sledilo bilo je nalik na haos. Tokom 1966. i 1967. bilo je uobičajeno ponašati se kao da su sve bitke već dobijene. Ako vas regrutuju, jednostavno ćete odbiti da idete u armiju. Ako ste želeli da pušite travu, to ste i činili. Рге '67. mladi Ijuldi su cinili ono što su mislili da je ispravno - s obzirom da ih je bilo mnogo, pretpostavljalo se da će se vlada povinovati njihovom načinu razmišljanja. Tokom '6B. većina levičarskih institucija u SAD bila je pod kontrolom obaveštajnih službi. Tada su preovladale ideje kao "legalizujte kanabis" ili "abolicija za one koji se nisu odazvali vojnom pozivu". Рге toga su Ijudi jednostavno pušili travu i odbijali da idu u voj sku, i nisu uopšte priznavali autoritet vlasti u vezi tih stvari. Sve je bilo svršeno onog momenta kada su se pojavili hipici i počeli da protestuju tražeći dozvolu vlasti da čine ono što su mislili da je ispravno. Zbog svega toga, nakon 1968. nisam osećao da pripadam nekakvom delotvomom underground pokretu - uopšte j e bilo nemoguće da se sa time identifikujem. Znao sam da ni pod kakvim uslovima neću da dozvolim sebi da budem mobilisan. Ali u tom momentu su se pojavili momci koji su protestvovall protiv mobilizacije, tek nakon što su već obukli uniformu. Čini mi se da je čitav pokret u godinama koje su sledile bio u tom stilu. Ljudi su želeli da im vlada pruži nekakvo rešenje, a nisu želeli da sami preuzmu odgovomost za svoja dela. Jedan od razloga zbog čega sam odlučio da izdajem strip časopis "Bijou" bio je što mnoge underground novine nisu pristajale da objavljuju moje stripove - nisu mogli da se slože sa političkim konotacijama. Čak je Crumb ponekad bivao cenzurisan od strane underground novina. Mene je zanimalo slobodno izražavanje ideja više nego što sam brinuo za underground novine, kojima je glavni problem bio da dobiju blagoslov vlasti. Ta izdanja, premda su prvobitno objavljivala under-

110