Ritam

Trilijan, pomaio mutan i nedosiedan ženski lik koji će u poslednjem nastavku neočekivano dobiti zapaženu ulogu. Kada je u pitanju kompozicija, iako imaju sve odlike spejs-opere, Adamsovi romani nisu samo to. Najpre zbog toga što u svoju veoma doslednu estetiku unosi duhovito obrađenu viziju čitave (ne)poznate Vaseljene, uspevši da je napravi pitkom i nezaboravnom, bez obzira na megalomanski imenik planeta, galaksija, rasa i jezika, kao i veoma napetom i ozbiljnom, bez obzira na klaustrofobične invencije i prividno besmislena likovna i karakterna rešenja, ali najpre zbog toga što čitava “odiseja" vremenski meandrira na najspektakularnije načine, čineći kompoziciju stvaralački nadmenom. To što se Adams služi naizgled parodijskim vokabularom i temalski nadrealnim pokretačima ne znači ništa drugo nego uspostavljanje koda na kokme se gradi jedna neobična i dosledna estetika. Da ne bude zabune: Adamsova neozbiljnost nije

antipod unutar žanra, već način na koji on vidi svet, pa i onaj na Zemlji - njene nesrećne stanovnike “koji digitalne ručne časovnike smatraju strašno zgodnom idejom", jer u ovoj seriji knjiga yvanoj “Galaktički autostoperi', srećemo i sumnjive i kafane, mutante, siabo osvetljene i prljave astrodrome, kao i pregšrt tzv. realističnih SF slika. Ako je proza Daglasa Adamsa parodija, ondaje parodija čitav pravac u stripu od Aleksa Rejmonda pa se sve do Mebijusa, ili, recimo, slikarstvo Salvadora Dalija. U parodiji likovi ne ginu, u joj је napetost podređena gegu, a veseli čitalac nailazli samo na duhovite pseudo-dosetke na nešto što posredno ili uslovno poznaje,- bilo da je to žanr, lik, radnja, ili jednostavno milje, Adamsove.knjige to nisu. One su samo eksplikacija jedne drugačije maštovitosti. Druge dve knjige izašle su u relativno kratkom periodu (“RESTORAN NA K RAJU VESELJENE" 1980., i "ŽIVOT, VASELJENA, I SVE OSTALO" 1982.). Već u trećem tomu Adamsov mehanizam ne izlazi na kraj sa zadihanošću, a radnja mu povremeno "ispada iz duku", tako da knjiga nema pravi kraj, što će, na žalost, biti praksa i narednih dvaju nastavaka, koji izlaze nešto kasnije (“DOVIDJENJA I HVALA NA SVIM RIBAMA" 1985. i "UGLAVNOM BEZOPASNI" 1992.), u kojima se iz aviona vidi da je Adamsu slava udarila u glavu i da je njihova vidna artificijelnost plod želje za prilično opasnim crpljenjem istih motiva. Tako,

na primer, u trećem nastavku jedno poglavlje je bezrazložno prožeto gotovo lavkraftovskim hororom, a posle dotočne knjige izbačen je možda najinteresantniji lik (Zaphod Biblbroks). U jednom trenutku i sam Adams se kompromitujući obraća čitaocima i objašnjava im, srazmerno njihovim željama (?), šta je sve moglo da bude i šta ih još očekuje. Pa ipak, i te knjige se nesumnjivo čitaju bestselerskom glađu, jer je Adamsov svet uistinu plastelinski večan i vrlo vešto izmišljen, tako da ga nije teško ponovo oživeti i staviti u “pogon potpune neverovatnoće". U jednom od poslednjih poglavlja poslednje knjige, na nekoj dalekoj i besmislenoj planeti, u još besmistenijoj zabiti iste, u kafani koju je i dotični planetarni Bog zaboravio, pojavljuje se “Kralj", za koga mnogi misle da je pre dvadesetak godina napustio rodnu planetu, otpeva "Love Me Tender" i "Heartbreak Hotel" i našim junacima pozajmljuje svoje ružičasti, metalizirani brod da bi uspeli da se vrate na Zemlju. Samo sa ovom epizodom Daglas Adams je zaslužio enciklopedijsku notu. Jednom rečju, nikada nisam čitao ništa slično “Galaktičkim autostoperima", a neumornom Zoranu Živkoviću će valjda neka kosmička komisija uručiti priznanje za donkihotovsku istrajnost, jer i dalje uspeva da izdaje renomirane SF naslove u zemlji koja uvozi šibice. (Polaris, Zoran Živković, tei. 011/652-304) Dušan Ristić

129