Ritam

muzike kroz obradu Suzanne Veginog plačnog "Luke") i životno (posle ovog izdanja iz banda odlaze svi osim Danđa) - kao da je nagomilano rano iskustvo iz druge polovine osamdesetih omogućilo Lemonheadsima (dok su još bili pravi punk band a ne Evanova lična svojina) da sažmu emocije u kratke nežno/grube punk rock vinjete sa sličnom snagom kakva je na njihovom debiju. Punk i hard core uticaji, premda dominantni na prva tri Lemonheads albuma, nisu u potpunosti mogli da sakriju velikog autora Popa u Papučama koji je čučao u Evanu Dandou. Upravo pesme napisane u ritmu njegovih papuča, poput himne razularenih udavača, "Ever", predstavljaju najviše domete u ovom periodu karijere benda. U tom smislu veoma je ilustrativna briljantna obrada pesme "Luka" Suzane Vega, obrada koja je ime Lemonheads učinila svetski poznatim. Ovom srcedrapateljnom kuhinjskom pop klasiku Dando jeprišao bez ironijskog odmaka (koji će, recimo, biti spasonosan za njegovu obradu pesme "Frank Mills" iz mjuzikla "Kosa") uspevajući u velikoj meri da u njega unese autentičnost i uverljivost koje su nedostajale originalu. Prelomni (premda, ruku na srce, i najgori) album u njihovoj karijeri svakako je bio četvrti, "Lovey". Na ovoj prilično konfuznoj ploči oni su se definitivno oslobodili punk uticaja, ali se na njoj našlo sve i svašta, od pesama potpuno neprimerenih brdjanskih hard rock uticaja, pa do zastrašujuće neinventivne obrade Parsonsove "Brassa Buttons". (E, da. Najzad smo došli do Evanove lopatice sa početka teksta). Pored izuzetno zanimljivih obrada koje su do tada ("Amazing grace", "Luka") ili gotovo istovremeno (singl "Different drum") objavili, ova štreberska reprodukcija Parsonsovog originala, koja se pritom drastično razlikovala od ostatka ove, i inače ne naročito koherentne ploče, morala je, bez obzira na priličnu snagu i uverljivost, da se sluša podignutih obrva. Ipak, iza nesrećnih gitarskih heroizama, na ovom albumu se već mogao nazreti lik Lemonheads. Da i ne govorimo o tome da bi, u drugačijem aranžmanu, pesma "Stove" verovatno bila pravo pop remek delce. Sledeći album koji je Dando snimio okupivši potpuno novi bend, to sasvim sigumo jeste. PutujućiAustralijomsa akustičnom gitarom, Dando je smislio jedno neodoljivo čudo od ploče, "It's a Shame About Ray", napravljeno od briljantnih,

jednostavnih pop pesama (poput naslovne, "Confetti" ili "Alyson's Starting To Happen"), jeđnog camp slatkiša (obrada "Frank Mills") i još jeđnog (i to dostauspešnog) pokušaja da se predstavi kao povampireni Gram Parsons ("Му Drug Buddy"). Ova priča, kao i pomalo ironična obrada "Mrs. Robinson" uverili su Ijude u muzičkoj industriji da pred sobom imaju nekoga od koga bi mogao da se napravi ultimativni matine - idol. Naravno, u vreme kada bi tu titulu mogli da ponesu Ijudi poput muža Courtney Love, dobre pop pesme nikako nisu dovoljne za osvajanje srca bubuljičavih Ijubiteljki umetnosti. ISUS TE VOLi VIŠE NEGO ŠTO MISLIŠ Тако novi album "Come On Feel The Lemonneads" još uvek prati histerična reklamna kampanja. Evan Dando se, s jedne strane slika u krevetu medju ružičastim čaršavima, a, s druge strane, njegov odnos prema Gramu Parsonsu dovodi se do ivica najgore nekrofilije. On se slika u istoj pozi kao "Му Dug Up Buddy" (kako je Parsonsa nedavno nazvao novinarNME-a) živi po hotelima kroz koje je prolazio i u intervjuima se uglavnom hvali time kako se "mnogo, mnogo, mnogo drogira, ali druge su jedne opasne stvari i zato je bolje da se deca njima ne igraju..." "Come On Feel The Lemonheads" ipak vrlo uspešno ponavlja formulu ustanovljenu na prethodnom albumu. Već smo navikli da Evanovi albumi dolaze u parovima u kojima prvi otkriva novu muzičku teritoriju, a drugi je ponovo posećuje. Sličan je odnos i ovoga sa prethodnim, zašto i to ne reći. Najuspeliji muzički momenti ovđe su "Into Your Arms", obrada pesme opskumog australijskog benda Love Positions, verovatno najpoetičnija pesma o tucanju bez Ijubavi koju sam ikada čuo, kao i "Big Gay Heart", još jedan prilog potrazi za čarobnom formulom Cosmic American Music, donekle opterećen na prvu loptu provokativnim tekstom. Na albumu se pojavljuje priličan broj gostiju, čiji je izbor zanimljiv (Juliana Hatfield), neobičan, ali srećan (Rick James) ili zapanjujući, ali bezbolan (Belinda Carlisle). Mada je "ipak" najčešće upotrebljavana reču ovom tekstu, "Come on feel the Lemonheads" je ipak, uz "Big Red Letter Day" Buffalo Tom pop album '93,

UROŠ STOJANOVIĆ

96