Ritam

kolegi), nije ni prvi ni posleđnji pokušaj đa se Earpov lik učini oportunim i pragmatičnim. Dovoljno je setiti se Sturgesovog ,Доиг of the Gun” (1967) ili Frank Perryjevog „Doc” (1971). Problemi su sasvim drugačije vrste producentsko-rediteljska namera da se „epski” zahvati i period posle pomenutog obračtma, da se fflmu podari „autentično” zasenčenje likova s onu stranu Fordovske (,Jvloja draga Klementina”) romantike i pravdoljubivost, te da, najzad, u igm uđe i poneka konotacija o savremenom „gang” mentalitetu, skončava na najočekivanijem punktu: narativnoj konzistentnosti. Gotovo polovina filmskog vremena je utrošena na dramski aritmično elaboriranje Earpove neodlučnosti, dok neki drugi vrlo važni delovi filma (~law and order” problematika) funkcionišu na principu montažnih sekvenci. Film, ipak u nečemu uspeva i još jednom potvrđuje nepisano pravilo u poetici novog vestema ođ mita je veći jeđino ,unit iz senke” (kao što su braća Younger u nekim novijim inkamacijama priča o Jesse Jamesu etički doslednije koncipirani likovi, tako je i u ovom slučaju Doc Holiiday sa svojim pristupom „poslu” znatno interesantniji). Kilmerova interpretacija Doca je, zapravo, uz generalni dizajn filma (velika zasluge snimatelja i nekadašnjeg reditelja Wilhama Frakera) i naraciju Roberta Mitchuma, jedna od stvari po kojoj će se „Tombstone” eventualno pamtiti. Ostaje nam da sačekamo korekciju i dopnunu kroz Kasdan-Costnerevo tumačenje. ače i autor jedne od najnebuloznijih tvrdnji izrečenih u poslednjih раг godina. Po njemu je „Tombstone” zapravo odgovor na neautentične vesterne tipa Eastwoodovog „Unforgiven”. ~Da je to neko zaista uradio žeru (aluzija na sudbinu prostitutke na početku Eastwoodovog filma) bio bi, istog trenutka, linčovan” (?!) Jarrea šaljemo na doškolovanje najbolje bi bilo da pročita Bazena („Odnosi istorijske stvamosti sa vestemom nisu neposredni nego dijkalektički”), a i ovom prilikom ćemo, još jednom, (zlo) upotrebiti drugu Bazenovu sentencu, koja bi se mime duše mogla uzeti kao poetski kredo za „Unforgiven” „Prisnost sa smrću ne pogoduje strahu od pakla”. Bez obzira na evidentnu činjenicu da je, od pedesetih naovamo, koncept heroizma u vestemu na stalnoj proveri, kao i na Eastwoodov renome ultimativnog antiromatika, stepen subverzivnosti koja obeležava „Unforgiven” je gotovo zapanjujući. I dalje ostaje nejasno kako to film u čijoj završnici ,junak”, ispred transparentno uočljive američke zastave, preti progonom žiteljima malog građa u Wyomingu, dobija četiri „Oskara”. Eastwoođova veličina nije naravno, isključivo u toj subverzivnosti nego u njegovoj autorskoj sposobnosti, da i pored takvih „tonova” očuva mit. Božji usamljenik (Miliusova odrednica za lik inspektora Callachana u Siegelovom ,ДЈиЈу Наггу”) ovoga puta ide pred Boga jedino sa iskrenim priznanjem đa je u svakom trenutku znao kakve je sve grozote činio. Ponekad je u vestemu i to dovoljno da bi se tankom linijom odvojio „pozitivac” od „negativca”. Diskretna posveta, namenjena samo upomim čitačima odjavnih špica, dvojici učitelja i prijatelja (đedicated to Sergio and Don), nije samo dokaz Eastwoođovog đomaćeg vaspitanja, nego i mera kompleksnosti i konzistentnosti sa kojom su svi najplemenitiji elementi vester tradicije transponovani u ovo remek delo. Njegova transcendentnost predstavlja ujedno, direktnu reminiscenciju na opus Budda Boettichera, jeđnog od najvećih reditelja koje je ovaj žanr ikada imao. „Boetticherovi junaci se suprotstavljaju sudbini potpuno ogoljeni... bez zaleđa vrline, tradicije ili dmštva” pisao je svojevremeno Jim

Kitses, pritom nesvesno određujući eksplikaciju za lik Willa Миппуја. Gotovo anarhična izopštenost od društveno-civilizacijskih normi i kategorija nas vodi do pojma slobode ito ne samo kao sinonima za maloprepominjanu divljinu, nego i kao temeljne odrednice u poetici likova Johna Miliusa. Njegov i Hillov „Geronimo” je traktat posvećen slobođi, kakva, sasvim sigumo, više nikada neće biti moguća, ili kakva možda nikada nije ni postojala. Indijanci, svakako, nisu u dometu filmske zastupljenost apsolutni marginalci u vestemu, kao što ni istina o genocidu koji je nađ njima izvršen nije izum liberalnih sedamdesetih 60 godina pre razvikanog „Plavog vojnika”, „veliki rasista” D.W. Griffithje snimio fflm „Massacre”. Ipak, činjenica je da su od pedesetih naovamo u holivudskom tretmanu, bili češće

vrsta rezervne metafore za sudbinu cme populacije u savremenoj Americi, no to je tema za sebe. Uz svo poštovanje Fordovog („Jesen Čejena”) i Fullerovog („Let strele”) pristupa. „Geronimo” je, verovatno, najveći i definitivni naklon narodu koji gotovo i da ne postoji. Milius-Flillovo ostvarenje je, zapravo, neka vrsta varijacije na Fordove „Tragače”, izvedene do apsurda ili možda okrenute naglavice. „Beli” junaci iz „Geronimoa” kreću u završnu poteru potragu za legendamim apaškim poglavicom, unapred svesni potpuno besmisla takve misije lišiće slobođe (čitaj podvrći će ga kanonima nove civilizacije) osobu čiji je smisao života isključivo sadržan u paganskom poistovećenju sa prirodom, a istovremeno će i sopstvene živote bukvalno, fizički ili makar simbolično okončati. Ako je vestem zaista čuvar epskog u savremenoj umetnosti onda za to nećete naći bolji primer od ovog filma. A epsko je, opet, još jednom potvrđeno tek kroz tragično. „Geronimo” zavišava tamo gde, otprilike, počinje Aldrichev „Apač” („Apache”, 1954) u vagonima kojima se ostaci pobunjenog plemena, kao i njihovi ražalovani (nakon služenja u konjici) sunarodnici prebacuju u rezervate na Floridi. Uz jedan ođ najvećih završnih filmskih monologa, od koga se ledi krv u žilama... ili možda, „same od sebe”, teku suze. Evo nas, napokon na samom kraju, ili početku naše priče. Ponovimo još jednom godine u kojima su snimljeni filmovi poput „Unforgiven” i „Geronimo” mora da su filmski blagoslovene. U vestern panteon ulaze samo oni najposvećeniji, a 1992. i 1993. je red očito đošao na Eastvvooda, Miliusa i Hilla. Šta je sa ostalim filmovima, pitate se? Apsolutno su vredni gledanja, jer kako to neko lepo reče pojava svakog novog vestema je danas, kultumi događaj za sebe.

Goran TERZIĆ