Ritam

NAJNOVIJA REIZDANJA AVGUST-SEPTEMBAR ’94

ТНЕ WHO 30 Years Of Maximmn Rhythm & Blues (Polydor) Marketinški elementi odneli su preimućstvo nad izborom materijala koji kompromiserski poklanja istu pažnju i prvim (bitnijim) albumima i poznijim. Pet sati uglavnom ranije objavljenog materijala, služi kao rekapitulacija jedne od najznačajnijih i najdužih karijera u rock'n'rollu za one koji u nju nisu upućeni. Nažalost, nikakvi rariteti koji bi dali šmek ovom izdanju пе postoje. JOHNNY THUNDERS AND THE KEARTBREAKEHS LAMF - The Lost '77 Mixes (Freud) Snimci koji su promenili mnogo vlasnika pre nego što su objavljeni. Ovo je treća, ali ona prava, verzija jedine zaista bitne Thundersove ploče posle New York Dollsa. Da, Amerikanci su svirali punk pre Engleza.

T-REX The Slider, Тапх, Zinc АНоу, Zip Gun Boogie, Futuristic Dragon, Dandy In The Underwrorld (Edsel) Ako ne znate šta je ovo, neka vam se ova novina dezintegriše u rukama. Kulturno blago sedamdesetih ili sve što trebate da znate o zapaljivim gitarskim melodijama, pop fantazijama i blistajućoj naivnosti, protegnuto na sedam originalnih albuma. CAPTAIN BEEFHEART Strictly Personal (EMI) Drugi album kapetana duge plovidbe sa one strane uobičajenog shvatanja muzike. Jedan od najboljih, prvi put na CD-u THE CRICKETS f eat. BTJDDY HOLLY The Singles Collection 1957-1961 (Pickwick) Istorija muzike, ni manje ni više. Jedna od kapitalnih kompilacija ove godine. CHEAP TRICK The Greatest Hits (Epic) Uvek se treba iznova podsetiti da su Cheap Trick za odrastanje u

sedamdesetim bili važni kao i punk, Slade ili Kiss. Hard rock plus bezbožno osećanje za melodiju daju model koji su The Replacements kasnije pomalo skidali. ROBERT WYATT Going Back A Bit - A Little History Of Robert Wyatt (Virgin)

WIRE

Pink Flag Chairs Missing 154 (EMI Harvest) Wire su grupa koja je u vreme engleskog new wavea bila smatrana za najsjajniji primer spajanja "novog umetničkog senzibiliteta" i rock muzike. Neki su ih zvali art-punk grupom, što je prva upotreba te kovanice za nekoga, koliko je meni poznato, a oni sami su u intervjuima pričali kako ne komponuju svoje pesme, jer to ne umeju, već ih "konstruišu". Super - neki drugi su ih, još u to vreme, smatrali živom dosadom. U ono vreme kad su nove grupe počele da se razvrstavaju na punk i new wave, Wire su bili među začetnicima ovog drugog načina razmišljanja. Ako niste živeli u to vreme (a verovatno niste), malo je teško objasniti šta je to sve podrazumevalo - jednom rečju bili ste - drugačiji, u svakom pogledu. Čak i od punkera. Uostalom 1 978. sa punkom je oficijelno bilo sve gotovo. Wire su snimili tek jedan album do tad, i na njemu se i bukvalno jedna pored druge nalaze čiste punk pesme, sve skupa sa navijačkim izvikivanjem refrena ("Start To Move", "Straight Hive”, "Mr. Suit", "Surgeon' s Girl", "It's So Obvious", "12 XU"), zarazno poletne novotalasne pop melodije ("Fragile”, "Manneguin", "Champs", "Feeling Called Love") i mračne novotalasne studije propasti sveta i pojedinca ("Reuters", "Lowdown”, "Ех Lion Tamer", "Pink Flag") ali i komadi koje možemo smatrati predigrom budućeg "gotskog" iliti dark zvuka ("Strange"). Zasićeno energijom, ovo delo je i danas jedan od onih ostataka tadašnjeg muzičkog razmišljanja koji zbog svoje razigranosti i raznovrsnosti ne zvuči nikako zastarelo - proste punk gitare u jednoj pesmi zamenjene su već u sledećoj onim prepoznatljivim "pretećim” ili "zabrinutim" zvukom new wave gitare, ukrase na klavijaturama prepoznajemo kao odjek kasnijih krokođila koji dolaze u pesmi El.Orga, a zapanjujuće raspevane la-la-la prateće vokale u "Manneguin" skidali su svi živi, a Prljavo kazalište i Bijelo dugme nisu bili poslednji. Kako se melodičnost ploče do kraja povećava, na kraju ostajete dobro raspoloženi, sa glavom u kojoj se vrti i tražite još - "Pink Flag" je jedan od onih glupih albuma koje stalno okrećete na gramofonu (ako isti još imate). Neujednačen 21 muzički komgd na njoj spada u vrhunce slobodoumnosti u pop muzici. Njenu neposrednost zamenili su 1978. složeniji aranžmani na "Chairs Missing" - malo više zvukova u jednoj pesmi, molim! Hvala. Ono što je najzabavnije u ovom blagom odustajanju od

Као što smo vam već rekli, ovo je sezona ponovnog otkrića glasa koji je sa Syd Barrettovim činio ličnu kartu britanske psihodelije. Ova kompiiacija obuhvata period posle Soft Machine do 1981. -njegov najproduktivniji deo solo karijere. početnog minimalizma (kog su opet oni promovisali u okvirima novog talasa), bilo je jeđnako poletno i samouvereno komentarisanje raspadanja svakodnevnog života, javnog i privatnog (njihova uobičajena tema). Za godinu dana se promenila samo veština Wire da se snađu u studiju - uznemirujuće pulsirajući "Heartbeat", nadovezuje se na zastrašujuću "I Am The Fly", pa na ironični pop "Being Sucked Again" i "Too Late", udarenu priču "1 Feel Mysterious Today", te konačno па paralelu Јоу Divison i Radničkoj kontroli zvanu "Used To". Ono što je tad bili zabranjeno pominjati je da su veći deo inspiracije Wire pokupili i od prvog albuma Pink Floyd, verovatno i od ranih Soft Machine i Can, dakle originalnih psihodeličnih saslava. Tako je muzika Wire bila spravljena kao neurotični koktel visokourbanizovane minimalističke psihodelije, serija krokija iz velikog grada, iskrivljena strahom. Originalni kakvi stvarno jesu bili u vreme koje je inače zapovedalo originalnost, Wire su od svoje muzike napravili poštovanja vredan izraz nekog ko se nalazi u neizdrživom stanju izkog želi a ne može da izađe, nekog ko je svestan tužnog stanja sveta i sebe u njemu, ali ne može nikom da pomogne, To su bile sedamdesete. Posle "Chairs Missing", a u vreme ne tako bitnog "154" (1979.), Wire su bili bend kog svi poštuju a malo ko sluša, što je bila živa šteta, jer su upravo oni bili među retkima koji se nisu pretvorili u svoju karikaturu i koji nisu pravili pop karijeru, nego pesme. Došli su iz one velike tradicije britanskih sastava koji posmatraju i komentarišu običan život, ne tako daleko od The Jam i The Clash kako se obično misli, iščašeni, ali tu i tamo blještavo veliki pop bend. Njihova doslednost na daljem razvoju svog zvuka ka složenosti, dobrovoljan prekid karijere i uspeo kraći povratak 1986., jednako su doprineli mitu o new wave grupi koja ironiše industriju i pravi muziku po svojoj ideji, ne odstupajući od svojih stavova ni za tren. Nije ni čudo da su vipravo u napetoj šarolikosti njihovih albuma svoju inspiraciju negde u Čikagu, Sijetlu i Atensu, Džordžija, istovremeno nalazili Steve Albini (Big Black, itd.), Kurt Cobain (Nirvana) i Peter Buck (R.E.M.). Sve ove zvezde redom (a skoro niko u Britaniji), kasnije su se najpohvalnije izražavale o sada reizdatom svetom trojstvu prvih Wire albuma, dajući nov argument tvrdnji A - da su Wire omiljeni muzičarski band i tvrdnji B - da je ceo talas novih američkih grupa tokom osamdesetih nastao kad su tamo u svakom selu otkrili engleski "novi taias". Bez obzira па to na koga je autor ovih tvrdnji (g-din Koja) stvarno mislio, za Wire one važe, a njihov posredan uticaj se može zapaziti i u Big Black i u Pixies i u svim drugim nesvakidašnjim pop grupama sa gitarama, izluđenim vokalnim solistom i viškom stava. Uostalom jedina naša grupa koja je - provereno - slušala Wire, bila je i ostala Obojeni program. D. A.

10