Ritam

АРНЕХ TWIN ili KAD STRUJA ZAMUMLA

Ambijentalni techno u sebi, osim nepretenciozne melodičnosti, sadrži veliku dozu poigravanja sa zvučnim iskustvom i u proizvodjenju i u recepciji. Zato nije čudno što se i tinejdžeri, pa i bebe, bave ovim žanrom. Naravno, nekima to ide mnogo bolje no drugima. Richard D. James (1 970) je jedan od onih koji se na tom polju smatraju genijalnim. I ne samo zato što neke od instrumenata sam napravi (manufakturisao ih od svoje 3), i što kaže da je čak 80 odsto zvučnih akvarela odslušao prethodno u snu (paje 6 meseci vežbao da ih pamti kad se probudi), već i zbog toga što njegov "ambient noir", kako ga neki s pravom nazivaju, predstavlja provokativno naličje mentalnih slika. Odrastao je u Cornvvallu, izolovan od mnogo toga, zaokupljen zvucima koje je počeo da izbacuje iz svog prvog sintisajzera kada je imao 13 godine, a na koledžu učio elektroniku. "Ja još uvek nisam u pravljenju ploča. Ja to radim jer nisam hteo da nadjem posao", priznaje. Zato su mu, nakon DJisanja, objavili kompilaciju "Selected Ambient VVorks 1985-1992" (Appolo + R&S, 1992), izuzetno ostvarenje koje je dosta srodno ranim 808 State-pasažima. Mnogo duhovitih veza i podvezica, dosta tromosti i ravnodušne fantastike. Nakon EP-ja "On" (1993), ovogodišnji "Selected Ambient VVorks Volume II" (Warp Rec) potvrdjuje da АРНЕХ TWIN, ipak, mnogo duguje Brianu Enou i minimalizmu amorfnih harmonija i asimetričnog pulsiranja (vidi: Harold Budd). Fantastičan uspeh ovog albuma doveo je, naravno, do reizdanja (studijske arheoiogije, u njegovom slučaju), manje poznatih, inače brojnih, projekata R. Jamesa, kao što su Polygon Window ili naročito popularni EP "Analogue Bubblebath" (TVT, 1 991.), potpisan od strane AFX. Za Richarda D. Jamesa osnovni postulat muzike - proticanje u vremenu, ima poseban tretman. I na prvom (dužina preko 70 minuta) i na drugom albumu (preko 160 minuta), kao da vreme poprima novu osobinu. Oticanje minuta je uočljivo i obojeno, kao da se to razvlačenje vremena odigrava u zakrivljenom prostoru. Liričan ili strašan, АРНЕХ TWIN-zvuk je nežna magija opsenara koji zna đa mu publika (ne) veruje, ali to njemu ne pričinjava radost. Richard je poslovni iluzionista, ekscentričan po dužnosti i dosledan po zvanju. "Ја samo radim muziku za sebe i da li je Ijudi vole ili mrze, meni je svejedno", kaže James. "Ne verujem da pop muzika može da se promeni. Ona će

zauvek da bude sranje". АРНЕХ TWIN je uvek jedan korak iza mistifikacije. On sledi jednu iščašenu metafiziku, a najbliži joj je kada se od nje udaljava. Sva misterija oko ambijentalnog techna iscrpljuje se kada njega više ne opažate. U tom svetlu, lepota je pronadjena tamo gde je uvek i bila - u Ijudskoj duši, tako bar misli ambijentalista, varajući se da muzika pripada predmetnom svetu oko čoveka. "Selektivni ambijenti" su platonski poziv na sećanje, arhetipska jednostavnost u otkrivanju poretka ideja u prirodi. Omamljujuće zvučne piruete u lavirintima svesti... ..."Hoću da pravim muziku dok ne umrem i da nikad пе nadjem posao"...

ЈАН WOBBLE’S INVADERS OF THE HEART: KRAJ ŽANRA

Još od ranih značajnih radova na prvim albumima PIL, te svojim kasnijim blesavoplesnim solo-aibumima i zapaženim saradnjama, Jah Wobble je uspeo da izgradi i sačuva svoj ugled i poetiku. Užasno zarazno vibriranje njegovog basa i sanjivi vokal prepoznatljivi su deo njegovog art-nonsensa. Poslednji projekat Jah Wobble's Invaders Of The Heart je pokušaj uspostavljanja dijagnoze kako svetske tako i sopstvene miksture muzičkih pravaca. Album "Take Me To God" (Island, 1994) jeste himnično prizivanje jedinstva naše besmislene vrste, ali je istovremeno i mesto interferencije svih muzičkih kultura, mesto па kome se prirodno vezuje jedan Baba

Maal sa Evropljanima, mesto na kome se Muslimani kaleme sa Jaki Liebzeitom (Can) u savršenom narodnjaku "l'm An Algerian". Poprimajući (naravno) obrise nekakvog dub-Can zvuka, i latinoamerički i džez vetrovi ovde lako ukrštaju svoja strujanja. Kulminacija cele ove pomahnitalo radosne mešavine je upravo stvar "I Love Everybody", koja hladnim vokalom kao iz neke Orb-pripovedačke pesmice proročki obznanjuje; "I am everybody, and everybody is me". Orkestriraj,ući multirasnom menažerijom, Jah Wobble je uspeo da ostvari svoju čežnju za neobičnom, artificijelnom, plesnom pločom, koja može da se konzumira i kao alternativni proizvod. Naslovna "Take Me To God" i "I Am Music" su najbolji primer za to. U vreme kada su političke i one druge (koje?) strasti poništile vrednost upoznavanja novih kulturnih podneblja i saživljavanja sa njima, Jah Wobble, taj prevejani panker i šta-sve-još-ne, uradio je nešto što bi, vrlo intimno doduše, moglo da se proglasi malim geopoetskim dogadjajem.

6