Ritam

GREEN DAY: ZELENOG LICA

Ne biti ''grunge", a imati gitaru kao prioritet, živeti u Americi, ne zvati se Neil Young i izgledati kao trojca histeričnih tipova iz Lewshama, predgrađa Londona je, svakako, vređno pažnje. Green Day pritom, imaju kratke kose i kratke pesme na svom trećem albumu "Dookie" (VVarners), nakrcanom punk energijom. Više nego produkt nečeg drugog, oni su posledica Levis reklame "Should I Stay Or Shouid I Gol", kada je ceo "back" katalog još jednog najvećeg rokenrol benđa na svetu The Clash, avanzovao па svim ozbiljnim top lisama. U isto vreme krenuli su mega tračevi o njihovom okupljanju, koji su se, kako to već obično biva, pokazali neosnovanim, i onda su to iskoristili naši Green Day. U pravo vreme! Međutim, samo za Ameriku, molim lepo. Od trenutka kada je prestižni "Rolling Stone" visoko па svoju listu najboljih albuma osamdesetih stavio "London Calling" (koji je, uzgred, izašao poslednjeg meseca 1979-e), počinje trend američke elitističke naklonosti prema engleskim novotalasnim i punk bandovima. A kada su bendovi poput Suede. Charlatans, pa čak i Cocteau Twins, svoj američki proboj završili samo na vrhovima "college" radio stanice, što su mogli i iz matice, pojavila se postojana želja za ponovnom materijalizacijom one engleske rock grupe koja je od 1 970. na ovamo, digla najviše prašine - The Clash, lično! I samo zbog toga Green Day, jesu deo logičnog sleda stvari koji zaista ne nudi ama baš ništa novo, već samo опо staro, ali u devedesetim. Teme poput traćenja vremena tinejdžera, usamljenosti, zavisti, mržnje, masturbacije, motivacije, dosade, opstaju čak i u ovoj, bolesnoj dekadi, Green Day, za razliku od svojih savremenih dugokosih kolega, svoje priče pričaju u dva minuta, sa preciznošću i etektnošću. Bilo da se radi o pevljivom singlu i zanimljivom spotu "Bascet case" ili bilo kojoj pesmi sa debija gotovo, uvek se radi o energiji koja tera na skakanje, pa čak i na zaboravljeni pogo. Pokazajući da, ipak, nisu surogatThe Clash, Green Day se furiozno pojavljuju na ovogodišnjem Woodstocku i time pokazuju šta ustvah jesu: jebeni američki kvazi pankeri koji su izgubili kompas i pogrešili deceniju. Retro 111 ne, ovakva udarena pojava u Americi USPEVA. Tamo, naime, još niko nije pokušao da proda pošteni punk. Д. S. J.

ECHOBELLY: AMOR ODGOVORAN ZA BESANICU

Postepeno i nenametljivo, ali ne pret erano skromno, na engleskoj sceni je sve očitije prisustvo i afirmacija novih ženskih sastava. sa solidnom koncertnom aktivnošću. Ovakvi bandovi na sebi svojstven način prezentuju s avremen zvuk klasičnih pop pesama sa glasnim, vrlo glasnim ali ne i agresivnim gitarama, neposredno se svojim suptilnijim načinom sviranja i ženstvenom interpretacijom ograđujući od svega što nosi epitet - riot, bes, suprostavljanje državnom režimu. kao i samosvesno nepriklanjanje rigidnom underground zvuku ili psihodeličnom noise-u. Echobelly doprinose imidžu ordinarnog gradskog college-girl banda, umerenom i stabilnom senzualnošću, najverovatnije i delimično zahvaljujući azijatskom poreklu pevačice Sony-e. Prvi singl, "Insomniac", koji već uveliko važi za jedan od najlepših singlova godine, predstavlja sklop veselih melodičnih gitara koje periodično smenjuje predivan ženski vokal, na momente zvučeći veoma školovano (osobina tako neprimerena rock

bandovima), ali sa neverovatnom lakoćom nadjačavajući gitare u re frenu. Tekst se bavi problemima svakodnevnice i Ijubavnim jadima jedne prosečne school girl, podržan optimističkom notom muzičke strukture pesme Drugi singl, "I Can't Imagine The World Without Me", samim naslovom indicira pokretački motiv i smisao pisanja pesama članova ovog ban-da. Prateći tradiciju prvog singla, sa nešto bržim i angažovanijim gitarskim deonicama ne izostaje melodičnost kojom se ovaj singl baš kao i prethodan pamti nakon prvog slušanja. I treba da se zapamti. Značajna osobenost koja Echobelly već samo dva singla odvaja od velikog broja siičnih bandova i predstavlja glavni kvalitet njihovog debija "Everyone s Got O ne" (Rhythm King), jeste iskrenost, toplina i ekstravertno emitovanje pozitivne energije, koju svaki dobronameran i čestit slušalac, pa čak i onaj najdepresivniji ne može da ne oseti i prihvati, ukoliko poseduje dovoljno široko srce. Echobelly odlaze u L.A. na turneju sa velikim Steven Patrick Morrissey-em. Njegovi hvalospevi kao i oni od strane britanske muzičke štampe mogu veoma lako nove muzičke nade preko noći transformisati u degenerisano nadmene snobovske predstavnike preterane individualne introspekcije ko ja vodi kozna-čemu-sve-ne i u krajnjoj liniji postepenom raspadanju preforsiranog band-a, što opet ne mora biti prirodno iznuđena obligacija (Gellion Drunk su još uvek sjaja sastav). Jedini mogući problem inače odličnog albuma, jeste učestalo ponavljanje pri kome bezličnost tako nesebično poprima na intenzitetu (setimo se još jednom Suede i njihovog debi albuma, a i mi u našem lepom gradu imamo adekvatan primer). Za kraj, zarad inspirativno romantične emfaze, ako ste pozne dane ping-pong leta proveli slušajući nešto melanholičnije Stereolab, nesanica svežih oktobarskih noći lakše se prevazilazi uz Echobelly. D. R.

8