Ritam

i ostalim slavnim Italo-Amerikancima, Public Епешу sa “Fight the Povver” i Mookie (Lee) koji tokom filma lavira između dve krajnosti, da bi na kraju odigrao svoj potez i inicirao paljevinu, predstavili su društvo u krizi, kako akutnoj, tako i istorijskoj po svojoj prirodi. Možda i važnije: Spike Lee je sa svoja tri filma dokazao da cmački filmovi mogu da budu profitabilni. Već sledeće godine, ova činjenica će postati vrlo bitna. Jazz Posle optužbi da je seksista i rasista, etiketa koju je Spike Lee pokupio u 1990. godini na sebi je nosila natpis anti-semita. Film “Mo’ Better Blues” je priča o jazz trubaču Bleeku (Denzel Washington) koji sve oko sebe drži na distanci: dve žene koje ga vole i vlasnike kluba u kojem svira - Moea i Josha Matbusha (John i Nicholas Turturro) koji su Jevreji. I dok u filmu sam Bleek više od žena voli svoju trubu, a Flatbushi više svega novac, jevrejski lobisti su u Moeu i Joshu prepoznavali stereotipe i preko štampe upućivali poruke tipa “...i Jevreji su marširali zajedno sa Kingom”. Lee se kasnije čak i izvinjavao (Nevv York Times), ali čini se da je pravi problem ovog filma ležao na drugoj strani. “Mo’ Betterßlues” je bio Leejev odgov-

or na dva velika jazz filma koje su napravili - belci. “Round Midnight” (Bertrand Tavernier, 1986) i “Bird” (Clint Eastvvood, 1988), prvi inspirisan životima Lestera Younga i Budda Povvella, drugi biografija Charlieja Parkera, kritikovani su od strane Spikea Leeja u više navrata. Zamerke Eastvvoodu da je kao predložak za svoju priču koristio Parkerovu biografiju koju je napisala njegova bela žena Chan Parker, kao i užas koji je osetio kada je čuo da i Woody Allen priprema film o jazzu, naveli su ga da tako hitro pristupi stvaranju “Mo’ better blues”, ali i da izjavi sledeće: “Svima vam je jasno da nisam mogao da dozvolim Woody Allenu da napravi jazz fiUJn pre mene. Bilaje to moja raisija”. Ne samo za Ijubitelje jazza, neke scene iz “Mo’ Betterßlues” bile su više nego upečatljive: muzika Spikeovog oca Billa Leeja, boje stalnog Leejevog direktora fotografije Ernesta Dickersona, Branford Marsalisov kvartet i; iznad svega John

Coltraneov “Love Supreme” koji ide preko sedmominutne elipsoidne montažne sekvence koja pokriva osam godina u životu Bleeka i Indigo. Iste godine stigla je i prva najava talasa crnačkog filma 'coji će poprimiti obrise cunamija samo godinu dana kasnije. “Def Ву Temptation” Jamesa Bonda 111 za malenu Tromu i “The Retum of Superfly” Siga Shorea su možda i bili samo eksces, ali je zato “House Party” Reginalda Hudlina sa rap sastavom Kid’n’play bio pravi hit. lako je 6 milionaljudi koji su videli ovaj film možda smešna cifra u odnosu па 37 miliona koji su videli “Stir Crazy”, ali “House Party” je bio samo zagrevanje. Uostalom, u godinama koje dolaze doživećemo još dva nastavka ovog filma, a i sam Hudlin će se sa “Boomerangom” 1992. godine okupiti ргеко 13 railiona gledalaca. Crno-belo u koloru Iskreno i otvoreno istraživanje međurasnih seksualnih veza nikada nije bilo jača strana Holivuda. Crno-bela veza je uglavnom bila tretirana kao bestijalna i bogohulna kao što je na primer, bila predstavljena u filmu “Birth of A Nation” (D.W.Griffith, 1915) gde je najveća želja cmog roba da siluje beiu ženu. U filrau “Shaff’ (Gordon Parks, 1971) istoimeni heroj vodi Ijubav sa belom prostitukom pod tušem, au “100 Rifles” (Tom Gries, 1969) Jim Brown strasno voli Raquel Welch, koja ovde igra predvodnika pobunjenog indijanskog plemena. Treba pomenuti i slepu devojku iz filma “A Parch of Blue” (Guy Green, 1965) koja se zaljubljuje u Sidneyja Poitiera, kao i “Imitation of Life” (Douglas Sirk, 1959) gde Susan Kohner, iako crna, krije boju svoje kože ne bi li došla do belog muškarca. U filmu “Jungle Fever” upoznali smo dva ekstrema: mladog i oženjenog Afro-Amerinakca, arhitektu iz Harlema (Wesley Snipes) i takođe mladu Italo-Amerikanku, sekretaricu iz Bruklina (Annabella Scion'a). “Spojte ovo dvoje, i neko će da pogine” - rekao je Spike Lee pred početak rada na svom novom filmu. Zaista, ako je “Do the Right Thing” bio film o rasi i klasi, “Jungle Fever” je bio rasa i klasa zajedno - plus seks, i to je predstavljalo vrlo zapaljivu kombinaciju. Filmje bio inspirisan slučajem nesrećnog Yusufa Hawkinsa, übijenog i linčovanog jedne noći dok je putovao metroom - a sve zbog navodnog napastvovanja jedne belkinje. Vamice izazvane filmom “Do the Right Thing” ovde su skoro prerasle u pravu eksploziju. Lee i Snipes su imali ozbiljne probleme sa bombaškim pretnjama, Ernest Dickerson je bio pogođen kamenom u glavu, a napremijeri je Lee morao da se pojavi sa telohraniteljima, To se dešavalo na Istoku, a na Zapadu se spremala bura. “New Jack City” Maria Van Peeblesa, “Straight Out of Brooklyn” 19-ogodišnjeg Mattyja Richa, “A Rage In Harlem” Billa Duea i “Hanging With the Homeboys” Josepha B, Vasqueza bili su najuzbudljiviji predstavnici talasa cmačkih filmova koji je zapljusnuo američke bioskope 1991. godine. No, pravo otkrovenje stiglo je u vidu filma “Boys N the Hood’ Johna Singletona. Momci u kapuljačama (i iz komšiluka) John Singleton, 21-ogodišnji student sa USC-a je scenario za film “Boyz N the Hood” poslao u jedan od najvećih studija u

BILL DUKE

60