RTV Teorija i praksa

Protivnici studijske XV drame, opet, skloni su da se oslanjaju na izvornost televizijskog postupka »sa lica mesta«, nastoje da izgovorena reč bude neodvojivi deo slike, režiseru namenjuju ulogu »provokatora« dramske radnje, trude se da puste život da sam kaže šta ima da saopšti, rade na »uspostavljanju direktnog fizičkog kontakta između stvarnog i igranog«, rečju nastoje da izbegnu klasičnu ulogu pisca u ovom poslu. Očigleđno, u pitanju je pristup karakterističan i za čitav niz moderaih filmskih ostvarenja. Zašto bi jedno ostvarenje rađeno na ovim principima bilo proglašeno »televizijskom filmskom dramom« a ne jednostavno filmskim delom teško je uvek objasniti i u tom pogledu odbrana medija, koju zagovara Popović, mogla bi zaista imati smisla. Utoliko рге što u našim filmskim i televizijskim gamiturama ima više reditelja-zanatlija, a znatno manje reditelja-stvaralaca

sposobnih da sami preuzmu veliki teret ovako složenog, rizičnog pa i skupog postupka. Utoliko pre što su, ako smemo da se poslužimo jednom zaista nepotkrepljenom procenom, prednosti u rasporedu naših umetničkih potencijala ipak na strani literature. No, pod pretpostavkom da smo, zajedno sa Vasilijem Popovićem, odveć skeptični, sačekajmo i dočekajmo sa oduševljenjem te samosvojne režisere nove generacije koji će, odstranivši literate i literaturu, a sa njima i najmanju kabinetsku papimatost, umeti sami da ponesu i iznesu čitav teret. U tom slučaju, sve ove dileme (koje se u stvari vrte oko pitanja još uvek bez definitivnog odgovora: šta je to zapravo XV drama?) imaće samo formalan značaj, јег ćemo doći do onoga do čega nam je u ovom slučaju jedino i stalo: do dobrih televizijskih drama Ш filmova, svejedno.

RAĐANJE TELEVIZIJE, sl. 18

112.