RTV Teorija i praksa

Prethodno smo naveli brojne i važne elemente korektnog govora televizijskog i radio-spikera. Spikeri su govorni artisti i zato je malo Ijudi koji ispunjavaju ove elemente.,Posebno radio-spiker mora uložiti specijalan fizički i psihički napor, mora znati osnovne elemente glasovnog i govornog mehanizma i govornog disanja što sve zahteva i dosta vremena. Fonijatrijska nauka istražuje razloge odstupanja od normalnog govomog mehanizma kako bi se smanjili slučajevi izlaganja kad i sami utvrđujemo kako spiker pogrešno naučeno ili uopšte nenaučeno, laički, amaterski, nekorektno, nepojmljivo samouvereno govori pred milionskim masama gledalaca i slušalaca. Svako glasovno i govorno odstupanje od normalnog, specijalno na ekranu ili pred mikrofonom radio-stanice vrlo brzo se primeti, izaziva neugodnu akustičku percepciju, štaviše navodi na pogrešno saznanje i poimanje upravo pročitanog, a sve to može imati i ima teške posledice za razvoj kulture govora, ne samo pojedinca nego i naroda. Ako spiker čita tekst pun „neophodnih” stranih reči i teških skupina glasova, izlaganje teksta mora biti jasno, skoro očigledno i dovoljno glasno da bi delovalo ozbiljno i uverljivo (persuazivnost usmenog kazivanja) a ne, kako se često događa, smešno i neozbiljno. Većina naših televizijskih i radio-spikera došla je na ekran ili pred mikrofon bez stručnog laringo-fonijatrijskog pregleda samo zato što se prenebregava istaknuta činjenica da ne može svako biti spiker i obavljati tu delikatnu i odgovornu dužnost. Glas spikera, odnosno govor, mora počivati na zdravim ličnim psihološkim karakteristikama, mora biti fizički kondicioniran (spikeru smetaju, recimo otvoreno, alkohol i duvan). Dalja analiza artističkog govora, u ovom slučaju govora televizijskog i radio-spikera, ukazuje da početak mora biti po zvučnosti ascedentan, bar vizuelno spontan, opušten, bez nepotrebnih tikova muskulature lica i bez čujne, neuobičajene i nenormalne govorne respiracije. Televizijski kao i radio-spiker koji ne poseduje ove odlike predstavlja „govornu grmljavinu” nepravilnu i akustički vrlo neprijatnu. Njegov govor nije korektan i fiziološki, več je govor neobrazovanog i nepripremljenog govornog reproduktora - dakle govor antikulture, u stvari „govorno siledžijstvo” koje predstavlja javno razaranje našeg melodioznog govora.

144