RTV Teorija i praksa

Patološki nalazi su prisutni i veoma brojni. Samo fonijatrijska dijagnostika može da otkrije patološke promene koje ne moraju biti vidljive nestručnjacima. Odgovarajuča terapija mora biti adekvatna i kontinuirana. Ima slučajeva vrskavog i šuštavog glasa, slabosti glasa, poremečaja rada štitne žlezde, vrlo izrazitog poremečaja govornog disanja, glasnoče kao i raznih vrsta disfonije - promuklosti. Česte su bile psihogene disfonije. Bilo je slučajeva takozvane fonofobije - straha od glasa i javnog govornog istupanja. Svaka emocionalna labilnost kao i povremena govorna indispozicija mogu biti uzrok ili posledica drugih oboljenja koja spiker često može da skriva. Vršeči analizu kod naših televizijskih i radio-spikera naišli smo i na slučaj prozodične vokalne infleksije. Svaki jezik ima svoje vokalne infleksije (vokalna infleksija je promena boje nekog vokala pod uticajem susednog glasa). Poznati su takozvani „inflektivni jezici” kao što su grčki i latinski, dok je engleski jezik situacioni jezik, odnosno sintaksno-analitički jezik, Kao što vidimo, prozodična vokalna infleksija je vrlo važan element u govoru spikera, jer ona pored ostalog daje melodiju, tembr i lepotu govoru. Navešču sledeći primer i stvarnu situaciju u nas: u srpskohrvatskom jezičkom području najrasprostranjeniji je štokavski dijalekt sa svojim varijacijama. Zamislimo kakvi bi bili ritam, melodija, prozodična vokalna infleksija kada bismo čitah sa desne na levu stranu. Nastala bi antipodna i žalosna situacija u izrazu svih elemenata koji čine normalan govor. U radio-stanicama i televizijskim centrima rade, odnosno govore pred mikrofonom, Ijudi iz raznih područja naše zemlje. Svako štokavsko područje ima svoju glasnoču, artikulaciju, melodiju, tečnost, prozodiju i drugo, ali posle stručne fonijatrijsko-lingvističke korekture i tretmana ovi čitači mogu postati vrlo dobri govorni reproduktori i arbitri. Ta šarolikost i daje sav govorni šarm kako je rekao jedan poznati stručnjak. To je neizmerno bogatstvo koje treba samo pravilno usmeriti u razvoju kulture govora. Na primer, kod televizijskih spikera postoji takozvana habitualna disfonija, kako se ova pojava naziva u fonijatriji, dok je Sokolovski naziva Rezastenija. Njen uzrok je relativno jednostavan i sastoji se, pored ostalog, u nedovoljnoj vokalnoj higijeni, nenormalnoj glasnoči govora, labilnosti neurovegetativnog sistema i pogrešnoj impostaciji koja se ogleda i u sledečem: recimo, ženski spikeri ponekad nastoje da govore nešto nižim frekvencama nego što mogu, ili spiker, da bi izbegao nedovoljnu govornu disajnu tehniku, ne

146