RTV Teorija i praksa
nikako ne žele da shvate - primenjujući tradicionalnu kritičarsku metodologiju na medij koji nije ni malo tradicionalan). A takva otvorena struktura televizijskog medija, koja se ne zasniva ni na simboličkom ni na metaforičkom postupku, poštujuči samo logiku autentičnog podatka i dokumenta, pretvara se u trajan audiovizuelni materijal sa kojim gledalište iz dana u dan komunicira neposredno i bez kompleksa. Takvo komuniciranje, bez sumnje, zahteva i jedan novi, avangardniji i nekonvencionalniji, teorijski i praktičarski pristup samome mediju televizije. Imajući na umu pomenuti neliterami i antimetaforički karakter televizijskog medija, kao i njegovu informacionokomunikacionu funkciju, možemo se, kad je reč o shvatanju „dokumentamog” na televiziji, založiti za sledeče teze: 1. Televizija je dokument sama po sebi, bez obzira na vrstu programa koji prezentira, a njenim posredstvom uklanja se barijera između umetničkib i neumetničkih formi koje se svode na nivo informacije (tako je sama praksa uklonila barijem između „umetničkog poziva reditelja” i „neumetničkog poziva novinara” u nekim tipovima emisija, jer je sasvim spontano došlo do simbioze zahvaljući prirodi samog medija)... Hipoteza nadrealista: „Poeziju će pisati svi!” - danas, u vreme televizije, postaje realnost, koja bi se mogla svesti na maksimu: ~Na televiziji režiraju svi!”, naravno, neko bolje, a neko gore; 2. Svestan ovakve neumetničke prirode televizijskog medija, televizijski reditelj, bilo kojom vrstom programa da se bavi, nalazi se uvek pred istom dilemom: do koje granice može i sme intervenisati u materijal koji mu se nudi? Јег, slika svakodnevice koju mali ekran daje, uvek je definitivna, demitologizirana i nedvosmislena - ukratko, ne zahteva interpretaciju (naročito ne putem montaže, na kojoj se zasniva filmski izraz!). Otuda režija bilo koje materije na filmu, uvek je i kreacija, obojena subjektivnim stavom autora, što nam potvrđuje i spomenuti Godarov eksperiment, a režija na televiziji je uvek samo „realizacija”, pri čemu bi subjektivni stavovi reditelja trebalo da budu zanemarljivi... Naravno, i tu postoje nijanse, jer je reč i o nekim formama koje televizija nužno preuzima od tradicije, TV film ili TV drama, i koje su, na izvestan način, u sukobu sa formama koje su svojstvene samo televizijskom mediju (direktni prenosi različitih događaja); no, čak i tada, kad je reč o televiziji, postoji princip „ciklusa” i „serije”, koji je dominantan prilikom koncipiranja
22