RTV Teorija i praksa

dvorani oreol prosvetljenja, celofanski omoti buketa cveća koji se presijavaju pod uticajem ostalih svetlaca, metalni sjaj klizaljki - ceo taj galimatijas svetala kojima je žarišna daljina neizmerljiva, meša se i prelama da bi se na ekranu tvorili kao segmenti kristalnog svetlosnog izvora, koji raspoređuje dobačaj svetlosti na čoveka ispred ekrana po principu istovremenog svetlosnog udara izvora i objekta osvetljenja. Čovekov pogled zamučenih zenica šalje na ekran iskrice sakupljene dnevne svetlosti, električne svetlosti kojom je osvetljena njegova dnevna soba (mala lampica na sobnoj anteni koja čuva oči gledaocu!) i svetlosnih izvora iz ostalih prostorija u stanu u kojima se dovršavaju povečernji poslovi, kao i one koja dopire kroz prozorska okna (neonske reklame, redovi sijalica-rasvetljivača ulice, mesečeva svetlost i tsl). Stečeno, zbirno svetlo u pospanom oku gledaoca, sudara se sa mrežom svetlosnih signala koji grade televizijsku sliku u čijoj se šemi, pri prenosu akcije što se izvodi u klizačkoj dvorani, stvaraju nova polja svetlosnog uticaja. Uspostavljeni relej svetlosnim tkanjem, razmena svetlosnih tačaka čiji izbor odabira jednovremeno oko i katodna cev, potire važnost klasičnom poimanju sadržaja komunikacijske veze; ~šta se gleda - ko to gleda”. „Gledamo: sebe same” - rekli bi makluanovci. „Gledamo: da bi nas gledali” - rekli bi fenomenolozi. Rolan Bart bi prokomentarisao: „...erotizacija prostora je zapriječena: televizijom smo osuđeni na Porodicu, čiji je kučanski aparat postala i televizija, kao što je to nekad bilo ognjište, podržavano zajedničkim loncem...” 3 Učeni Jirgen Habermas kaže na to: „Karakteristični odnos privatnosti okrenute publici nestaje i

3 Rolan Bart: Jzlazeći iz kina, „Izraz” 7-8, Sarajevo 1976.

49