RTV Teorija i praksa

Serđo Saviane

UNUTAR VIDEA

„Sloboda umire bez kulture, no kultura se mora staviti u službu slobode”. Ova bi poruka, očigledno paradoksalne sprege, mogla biti moto knjige Serđa Savianea (Sergio Saviane) Unutar koja je u kratkom vremenskom roku doživela u Italiji tri uzastopna izdanja. Posvećena problematici masovne kulture, ona trpi samo jednu ozbiljnu primedbu; definitivno potvrđuje činjenicu da je Ijudskom poimanju prihvatljivija uloga medija-posrednika čiji se neposredni zadatak sastoji u prenošenju, a ne u kreiranju poruke. Prema čuvenoj makluanskoj tezi, radi se o našoj nepovratno ustaljenoj navici da analiziramo sadržaj. I Serđo Saviane, dakle, analizira taj famozni sadržaj. Ako ostavimo po strani ovu uvodnu primedbu koja je, uostalom, primenjiva na največi broj dela vezanih za problematiku masovne kulture, naći ćemo se pred oštroumnim, britkim i ozbiljno politiziranim delom. Serđo Saviane se gotovo strmoglavljuje u polemiku koja se poslednjih godina vodi oko pitanja televizijskog monopola, žestoko optužujući za dezinformacije, političku parcijalnost, cenzuru, proćerdavanje medija, poltroneriju i svojevrsne tikove, večinu njenih protagonista. Unutar videa jeste rasprava (ali zbog ironičnog i gotovo nepristojnog tona, tačnije bi bilo reči pamflet) o stanju u italijanskoj radio-televizijskoj mreži. Posebnu pažnju Saviane pri tom posvečuje najbitnijoj osobini informisanja koja se reflektuje u objektivnosti iznošenja činjenica i u demokratičnom pružanju mogučnosti različitim, pa i suprotnim, stavovima

da se ravnopravno predstave javnosti. Zajedno sa istaknutim francuskim sociologom i publicistom Alfredom Soviem (Alfred Sauvj), Saviane ističe problematiku koncentracije u domenu televizijskog informisanja. Ta se koncentracija očituje na dva plana ekonomskom i političkom. Ekonomska koncentracija javlja se u kapitalističkom svetu gde se, po uzoru na novinske i radio-trustove, obrazuju velike televizijske mreže pod dominacijom određenih fmansijskih magnata, a politička koncentracija primećuje se i u nekim zemljama socijalističkog sveta, gde je televizija stavljena pod kontrolu države, odnosno vladajuće partije. Postavljajući direktno pitanje da li je u informisanju javnosti uopšte moguća potpuna demokratija, Saviane zaključuje da u današnjem svetu takve demokratije još nema i da će se javiti tek kao daleka posledica proširenja opšte demokratije društva i ličnih sloboda. Proglasivši italijansku televiziju jednim od najvećih birokratskih organizama moći, Saviane zaključuje da je tehnologija prouzrokovala spektakularne izmene u društvu, no da ostaje pitanje šta treba da učinimo kako bismo živeii s tom tehnologijom koja se nalazi u našem posedu. Zalažući se za neophodnost javnog ocenjivanja, planiranja i kontrole najmoćnijih, opasnih i uticajnih proizvoda tehnološke ere, Saviane prelazi na oštro razračunavanje sa stanjem unutar sredstava za masovnu komunikaciju. Najdirektnije imenujuči protagoniste haosa koji vlada u

1 Sergio Saviane, Dietro il video, Feltrineli, Milano 1976.

230