RTV Teorija i praksa

redu ovako kako je. Neki Ijudi čak i ne osećaju potrebu za govornom kulturom, Postoji čitav spektar dosta oštrih razlika između nekultivisanog i kultivisanog govora i jezika kroz koje se jezik prostire od svojih nerazvijenih do svojih najrazvijenijih oblika izražavanja. Razlike u ostvarenosti govorne kulture ne treba povezivati sa nekim društvenim slojevima ili sa nekim stepenima opšte obrazovanosti, niti bi te razlike trebalo posmatrati kroz teritorijalne osobenosti jezika ili jezičke nadarenosti naroda. Govorna kultura na svim područjima je na vrlo različite načine ostvarena. Možemo naiči i među nepismenim Ijudima na lepe izražajne govore oblike, kao što možemo naiči i kod Ijudi sa visokim obrazovanjem na nerazvijene oblike izražavanja. U svim našim krajevima ima Ijudi koji umeju lepo da govore, kao i onih koji to ne umeju. A to svedoči da nismo na kulturu govora uticali na neki organizovan način, nismo još postigli osečaj za kriterij šta je dobar i lep govor, šta su razvijeni govorni oblici, a šta zaostaje iza njih. Upravo bi radio i televizija trebalo da deluju, na jačanje osećanja o dobrom i lepom govoru, oni bi trebalo da razvijaju ta osečanja i da posredno i neposredno utiču na uzdizanje jezičke kulture, odnosno govorne kulture kod svojih gledalaca i slušalaca. Zašto nam je potrebna nega govora i jezika? Da li nam je ona potrebna radi nekog ulepšavanja govornog izraza, ili se negovanje govora ukazuje kao potreba i od šireg značaja? Povezanost jezika sa društvenom praksom, o kojoj je govorio pri otvaranju ovog našeg Savetovanja Milan Vukos, generalni direktor Radija i Televizije Beograd, navodeči i Marksove misli o toj povezanosti, upravo leži u osnovi naše brige o jeziku, brige koja bi trebalo da nas dovede do pune adekvatnosti jezičkog izraza sa društvenim nužnostima, sa potrebom da te nužnosti jezički artikulišemo tako da one postanu sastavni delovi jezičkog ponašanja i u našim društvenim odnosima. A ako nismo u stanju da naše društvene nužnosti učinimo jezički shvatljivim usled nedostatka veštine izražavanja, ako one ostanu nedovoljno jezički ispoljene, tada ne možemo ni očekivati da če one biti do kraja shvačene i identifikovane sa našim društvenim bičem. I tako, pitanje govorne kulture nije samo, iako ni to nije za potcenjivanje, pitanje lepog izražavanja, več je to i pitanje potpunog jezičkog formulisanja datih društvenih nužnosti u ostvarivanju opštih društvenih zahteva našeg savremenog čoveka i njegovih posebnih društvenih potreba kroz koje on ostvaruje svoje stvaralačke sposobnosti i svoj neposredni

143