RTV Teorija i praksa

Rezultat je bio stručan, ne mnogo inventivan dokument koji predlaže Ulicu Sezam samo utoliko ukoliko priznaje da deca na televiziji najviše vole reklame i da ih one izgleda nečemu i uče: „Roditelji kažu da im deca nauče da recituju svakakve reklamne parole, da čitaju imena proizvođača na ekranu (i što je još interesantnije i na drugim mestima), pevaju reklamne pesmice... Ako prihvatimo pretpostavku da su reklame dobri učitelji, veoma je važno da obratimo pažnju na njihove osobenosti: često ponavljanje, vešta vizuelna prezentacija, kratkoča i jasnoča. Verovatno da njihov uspeh leži u nekoj magičnoj formuli”. Ali, ni u ovoj studiji Džoane Kuni, ni u kasnijim predlozima Karnegijevoj korporaciji (od februara 1968, dve godine posle večere) ona nije predložila direktnu primenu tehnike reklama. Ona je, na primer, pravila planove da počne ~sa deset do petnaest minuta priča i razgovora. Diskusija bi se vodila između tri stalne ličnosti - žene koja bi čitaia priču, jednog inteligentnog dečaka od oko 12 godina i male lutke koja bi stvarala smešne situacije svojim pogrešnim odgovorima, prostodušnošču i klovnovskim gegovima”. Trebalo je da bude i drugih lutaka čija bi uloga bila da rešavaju „probleme na koje deca nailaze u svakodnevnom životu”. Ove epizode bi imale poučne storije ~sa situacijama koje bi uključivale osećanja sebičnosti, rivalstva, agresije i straha uz efikasnu dramatizaciju”. Trebalo je učiti decu prirodnim naukama „izvodeči neke eksperimente pred kamerama u studiju”. lako nema sumnje da je Kuni planirala da koristi animacije od samog početka ona ih ne pominje u svojoj studiji niti u svom predlogu Karnegijevoj korporaciji јег je ova dobrotvorna organizacija, od koje je trebalo tražiti sredstva za program, smatrala da su crtani filmovi koren svakog zla u dečjoj zabavi. lako su se u stvari sve ove specifične ideje mogle da realizuju sa malo novaca, Džoana Kuni je insistirala da program, tako dobar da decu odvoji od profekionalno pripremljenih programa na drugim kanalima, bude finansiran kao i profesionalna ostvarenja, TV mreže kupuju crtane filmove, plaćaju 50.000 dolara za 22 minuta i daju ih subotom ujutro (za tu cenu oni dobijaju pravo da prikazuju polučasovnu emisiju šest puta, iako cena, uzgred budi rečeno, ne pokriva ni troškove studija za animacije. Studio se oslanja na ponovna prikazivanja da bi izvukao dobit). Džoana Kuni je planirala 130 jednočasovnih emisija - 26 nedelja po pet emisija. Svakako da se za taj poduhvat ne bi nakupilo dovoljno novca čak i kada bi televizijske mreže

189