RTV Teorija i praksa

manje distinktivan karakter; oni, takođe, ističu da je mogućno emitovanje na radiju, ali naglašavaju da se radio može koristiti samo za reprodukovanje i nije medij za kreativnog pisca i reditelja. Istovremeno, dok ističu distinktivan karakter radio-umetnosti, to jest elektroakustičkog predstavljanja, autori kao što je Surio, smatraju da su kod elektroakustičkog prenošenja sve vrste slušljivih efekata jednake vrednosti. Surio smatra da „...radiofonijska umetnost koristi...čitavu gamu zvučnih qualia kao i onih koji nemaju organizovanu periodičnost”. Kril ističe da je „govor u radio-umetnosti akustički materijaL.jednak muzici i šumovima”. Muzika u ovakvoj vrsti prenošenja nije izabrana zbog svoje vrednosti „ро-sebi”, več zbog svoje vrednosti ~za-sebe”, u prirodnoj funkciji predstavljanja promena, iznenađenja, vezivanja u strukturi emisije; isto se odnosi i na zvukove (u smislu buke, šuštanja, mrmljanja itd,). Slično mišljenje ima i Skrjabin: „Bilo kako da je stvoren i iz bilo kojeg zvučnog izvora, zvuk uvek ima radiofonijsku vrednost. Jedna reč, jedan uzdah, šum, muzički zvuk i njegove umnožene kombinacije uvek su koristan radiofonijski materijal, preobražljiv i pretvorljiv do beskonačnosti”. S druge strane, austrijski psiholog i pisac radio-drama F.Knili (F.Knilli)e, iako priznaje distinktivan karakter elektro-akustičkog materijala i radio-umetnosti, odbacuje reči, muziku, čaK i šumove kao sredstva za stvaranje originalne elektro-akustičke umetnosti. Po njegovom mišljenju to su „glasovi”. „Pravi radio-komad skstoji se od ne-muzičkih, ne-lingvističkih i ne-imitativnih zvučnih efekata”. I drugi autori, priznavajuči distinktivan karakter radio-komada, smatraju da je govor

5 Scriabine M., Recherches sur le langage radiophonique, „Cahiers d’Etudes de Radio-Tćlevision”, 23, 1959.

6 Knilli F., Das Horspiel, Stuttgart, 1961.

131