RTV Teorija i praksa

nije bilo, već što je Programski odbor iz neobjašnjivih razloga doneo takvu odluku. Svi oni što pamte prošlogodišnju emisiju u ovom žanru Alijeva revolucija slovenačkog autora Uroša Lipuščeka, o događajima u Iranu, ili emisiju TV Beograd iz 1978. Kokošje perje leti Bore Mirkoviča, o Kini, neće shvatiti ovakav gest Pogotovo kada se zna da je isti autor iz Ljubljane, Lipušček, realizovao nedavno još jednu emisiju na istom području i sa, pominju oni koji su imali prilike da je vide, još autentičnijom atmosferom. Ovakva portoroška politika preneta je i na područje kulture, jer izuzetne emisije Вога Draškoviča o kineskoj kulturi, takođe, nisu dobile vizu za Festival. Neverovatno je, nepojamno, da je majskih dana, kada je Jugoslavija dobila tako snažan odjek na svim svetskim ekranima, svoj zatvorila za festivalsku projekciju. Kada se televizijski program gleda po deset časova dnevno, pa ma to i ne bile reprezentativne emisije, ni u pozitivnom ni u negativnom smislu, naime viđen je i slabiji TV program, ali je neshvatljivo da nije prikazan najbolji, jer stare obaveze - 50% premijernog programa nisu više postojale - ipak se nameče izvesna televizijska zakonitost koja obavezuje sve žanrove da bi se oči gledaoca zadržale na ekranu. Televizija ne trpi izveštačenu reč i surovu, drastičnu sliku, bez obzira koliko je poruka humana i sadržajna. Tako se sala napuštala kada su vođeni intervjui. razgovori kakvih u životu nema. sročenih bombastičnim frazama. Nijedna ličnost poput Colnika. Silobrčiča ili Babića nije nam priuštila pravu reč, televizijsku intimu koja bi mogla da zrači i kada bi se prenela iz TV dokumentacije. Zašto su zaboravljene izvanredne emisije beogradske televizije u kojima nas Laza Trifunovič upoznaje sa umetnošču XX veka? Čini se da se Karavan Milana Kovačevića jedna od najpopularnijih televizijskih emisija, još nikada nije našla u Portorožu? Tokom godine gledali smo na zajedničkom programu izvanredne emisije Branka Lentiča kojima je obično bila predstavljena zagrebačka televizija. Izgleda da je ovog puta trebalo konkurisati slabijim kvalitetom. Publika nije imala snage da gleda kako se reže oko da bi se presadila rožnjača, niti strpljenja da sagleda do kraja kako se u dokumentarnom programu glumi istina. Ekran ne podnosi ni farsu, ukoliko nije režirana. Primera i imena autora bilo je dovoljno, pa i onog što obećava osveženje TV programa, No, sažeti sve u kratkom prostoru značilo bi izostaviti više od toga. Nijedan spontani aplauz, prolamanje smeha, nije se zaorilo salom, tako da apatija ipak ostaje najsnažniji utisak festivalskog programa. Zašto je to

179