RTV Teorija i praksa

U našem fondu jedna od značajnih emisija ove vrste je 1948 Krste Škanate o kojoj smo pisali u jednom od prethodnih brojeva. Škanatina emisija okuplja niz aktera priče o početku kraja staljinizma u izuzetno zanimljivo i upečatljivo radiofonsko umetničko ostvarenje. Treća grupa dokumentarnih drama ne nastoji da ispriča nikakvu priču, ona ne želi da nas informiše o nečemu što nam je malo poznato ili nam je sasvim nepoznato. Ona se u potpunosti posvečuje radiofonskom jeziku koji se osamostaljuje na račun „poruke” i „sadržine” eraisije. Želeći da deluje ekspresivno, ona materijal u potpunosti pretvara u zvučne elemente radiofonske igre, u zvučni kaleidoskop koji nam posredno, ukupnošču auditivnog utiska, sugeriše „poruku” ili „sadržinu'. Zanimljivo ostvarenje iz ove grupe je emisija australijske radio-difuzije ABC Slike sa izložbe (Pictures at an exhibition) autora Kejv Mortleva (Kave Mortlev) i Frenka Benksa (Frank Banks). Autori su jednostavno došli na otvaranje jedne značajne izložbe savremenih umetničkih tendencija u Sidneju i na osnovu snimljenog materijala - u kojem učestvuju umetnici bodiarta, snobovi, umetnički kritičari, kolekcionari i slučajni posetioci - napravili upečatljivo ostvarenje, isključujući pri tom bilo kakvu poruku, ili ostavljajuči temu „poruke” dovoljno širokom da u nju stane i kritika savremene umetnosti i njena apologija. I pobornici i protivnici moderne umetnosti naći će u ovoj drami argumente za svoje stavove. Kod nas, u obliku krajnje razuđenog radiofonskog jezika gde je sve koncentrisano isključivo na zvuk, njegovu raznovrsnost i bogatstvo, ostvareno je jedno takođe zanimljivo i samosvojno umetničko ostvarenje u ovoj oblasti: Campo santo Darka Tatića i Julije Najman. Naravno, ne treba posebno isticati koliko je naša podela uslovna i bez večih teorijskih ambicija. Sve drame koje smo imali prilike da čujemo u ovoj oblasti, možemo podeliti i prema još jednom kriteriju: postoji li ili ne u njooj komentator koji usmerava, vodi ili tumači ono što slušalac čuje. Imamo utisak, kada je o tome reč, da su bliži umetnički uspelijim rešenjima autori koji su se opredelili za saopštavanje bez posrednika. Ovo, naravno, ne mora i ne može biti pravilo, ali stiče se utisak kao da su smireno esejističko kazivanje naratora, njegova „tumačenja”, u suprotnosti sa dramskim jezikom u kojem mora da vlada sukob, tenzija, povišena temperatura. Najozbiljnija zamerka koja se može uputiti našoj obimom vrlo maloj i kratkotrajnoj (trogodišnjoj) tradiciji dokumentarne

38