RTV Teorija i praksa

Ana Šomlo

MILAN KOVAČEVIĆ - VEČNI TV PUTNIK: SADA JE TELEVIZIJA LAVIRINT SA BEZBROJ HODNIKA

Biti i opstati na televiziji Ana Šomlo: Želela sam da razgovaramo o televiziji - pre o televiziji kao јепотепи nego o televizijskom iskustvu tvom ili mom... Jednostavno o televiziji kako je čovek doživljavao pre 20 godina, na početku, o odnosu prema televiziji i sebi na televiziji Kada smo počeli da radimo - bila je to novost, i pitanje je da li je čovek posmatrao kao profesiju, definitivno životno opredeljenje - kao što se to ispostavlja sada, na kraju. Posle toliko godina i vrlo uspešne karijere na televiziji, da li si dobio od televizije ono što si očekivao od nje i da li je to ono što si pretpostavljao da je, kada si njome počeo da se baviš? Milan Kovačević: Nemam više tako dobru memoriju da bih mogao da se setim šta sam očekivao od televizije, kako sam je zamišljao. Ispričao bih jednu anegdotu. Prvi put sam gledao televiziju 1948. godine na ohmpijskim igrama. Bio sam član naše novinarske ekipe i Engiezi su vršili prenos, a mi smo u Olimpijskom selu pratili program. To je bio prvi televizijski prenos na svetu. Bili smo prihčno zapanjeni i sećam se da sam tada mislio da neču doživeti da u Jugoslaviji vidim televiziju. Pretpostavljao sam da je to takd daleko i nedostižno kao što i sada ne očekujem da ćemo putovati na Mesec. Ili da pošaljemo nekog iz Jugoslavije na Mesec, tehnički to je izuzetno teško za jednu zemlju kao što je Jugoslavija, tako sam pretpostavljao da mi televiziju nećemo doživeti za narednih 30-40 godina, Ali, samo deset godina posle toga ja sam radio na televiziji. Televizija se, znači, brže razvijala od svih mojih predviđanja. Možda se sečaš da je neko 1960. ili 59. došao iz Amerike i rekao kako tamo postoji sprava koja može da snimi i emituje. Nisam mogao da veiujem. Za godinu ili dve, mi smo takvu spravu već imali.

201

INTERVJU