RTV Teorija i praksa

Vođen je razgovor na osnovu pisanog izveštaja Centra RTB za istraživanje programa i auditorijuma (Javnost i RTB", broj 14, april 1981) 0 Noćnom programu Radio-Beograda i ispitivanju njegovih slušalaca. Ovaj razgovor i nije otkrio izrazitija suprotstavljanja u giedištima i definisanju programskih zadataka, koiiko je istakao potrebu daljeg proveravanja pretpostavki o okupljanju i strukturi auditorija, sadržinskog osmišijavanja s obzirom na informacijsku i kulturnu uiogu programa i specifičnih organizacionih rešenja u njegovom pripremanju i emitovanju. U okolnostima kada sve radio-stanice nemaju noćni program, one koje tek planiraju da ga uvedu ili čak na to i ne pomišljaju u dogiedno vreme, i kada one koje tokom noći, redovno ih povremeno, nastavijaju sa emitovanjem polazeći od različitih načela, razumljivo je što se na savetovanju konceptualne zamisli nisu razdvajale od organizacionih i tehničkih teškoća. Međutim, veoma se brzo došlo do osnovnog stanovišta da noćni program radija nije jednostavan „produžetak”, nužna dopuna neprekidnom emitovanju, što inače vodi „poznatoj” formuh - vesti između dugih muzičkih blokova, već jedinstvena cehna, kao osobeni, aU sastavni deo celokupnog programa, sa vlastitom fizionomijom, formalnim i sadržinskim karakteristikama. Učesnici razgovora, uopštavajući neka neposredna iskustva i na primerima delimičnih uvida, u više navrata naglašavaU su nužnost podrobnijih objektivnih pokazatelja o strukturi auditorija, njegovim obeležjima, načinu i učestalosti okupljanja. I pri tom se пе tako retko uočavala namera da se ovakvi pokazatelji, kojima bi se potvrđivale iU opovrgavale, a u svakom slučaju „pretresale” sadašnje postavke, koriste kao odsudna argumentacija u zahtevu da se merodavnim odlukama obezbedi određeniji status i povoljniji tretman nočnog programa unutar jedne stanice. No, ako u tako izuzetnom vremenu i ne bi važilo uverenje da emisija ne zatiče nego i stvara svoju pubUku, ne čini se da bi isključivo oslanjanje na izučavanje slušalaca, ma koUko ono sveobuhvatno bilo, pružilo očekivanu „podršku" celovitoj zamisU noćnog programa. Naime, njegova koncepcija i opravdanost proizlaze iz šire strategije razvoja radija i opštije komunikacione situacije. Preciznost i pouzdanost empirijskih istraživanja, daleko od toga da njihov značaj potcenjujemo, pre će doprinositi izboru između konkretnih alternativnih rešenja. Već sada raspoloživi podaci ukazuju da su neodrživa eventualna sadržinska i tematska sužavanja kao odgovor potrebama auditorija, i da „gluvo doba noći”, oslobađajuči stvaraoce krutih shema i strožijih formalnih prinuda, nalaže istraživačima višeznačnost u tipološkoj identifikaciji slušalaca i anaUtičkoj

20