RTV Teorija i praksa

nikada nismo osetili. Još više, zar bi se mnetnost glume podigla tako visoko da njen cilj nije bilo imitiranje ponašanja običnih Ijudi. Velika gluma uvek je bila snažna. I kad su televizijskd glumci hrmiani, stvarni i prirodni - za velike glumce to je malo. Oni žele da igraju dvostruko više od Ijudskih mogučnosti i trostruko prirodnije. Čini mi se da sredstvo masovne komunikacije nije prikladno za usavršavanje glume, da nema teatarsku budučnost Pa ipak, nije isključeno da če vremenom mikrofoni i kamere televizije moči s večim uspehom nego do sada da stvaraju likove herojski značajnije. Glavna ргергека za teledramu nije loša tehnika (to je nesumnjivo privremena pojava), pa čak ni teškoče organizacije i programiranja. Pre svega to je činjenica što televizijska drama uvek mora da ostane u senci praktično neograničenih mogučnosti televizije kao regjstratora pravih događaja iz života. Po meni to znači da če Ijudi, koji su istinski zainteresovani za razvoj televizije kao sredstva masovne komunikacije, zauzimati pozicije za širenje televizijske informacije, dok če istovremeno drugi, koje interesuje televizijska dramaturgija, koristiti televiziju kao odskočnu dasku za skok u teatar. Međutim i „dokumentarna” televizija još se nalazi na pragu svojih otkriča. Osim događaja koji su izuzetni za čije emitovanje ne žale truda ni sredstava, telenovosti su u suštini samo improvizovano nastavljanje onoga što već odavno čine novine i radio. Ponekad se u ovoj oblasti vide opipljivi uspesi. Video sam televizijsku reportažu o krunisanju Elizabete II i o stupanju na presto pape Jovana-Pavla. To su bili događaji koji su postali istorijski, a s druge strane - interesantan prizor. Verovatno će istoričari posle pedeset godina pronači da je u ovim reportažama snimak loš, snimanje netačno kao i montaža. Ali nije isključeno da če se s njima dogoditi isto što i sa fotografijama sredinom XIX veka i najranijim fonogramima - jednostavnost i nesavršenstvo izvođenja pre će podvuči značenje viđenog i slušanog, nego što če ga pomračiti. Kakva če biti budućnost komedije na televiziji koja po svojoj prirodi bezdušno skriva glupost ili smešne osobine velikih Ijudi, suptilno ismevajući vulgarnost koja je skrivena ispod površine velikih događaja? Kada u direkmoj reportaži iz crkve vidimo očajne pokušaje kardinala da nađe naočari ili maramicu, da li slabi naš apetit za izmišljenom komedijom? Zahvaljujuči napretku nauke mi zabavljamo decu s krupnim .planovima iznakaženih tela u ruševinama posle zemljotresa ili naduvenih utopljenika izvučenih iz reke, epidemijama, požarima, rušenjima u rudnicima, brodolomima, pucnjevima iz pušaka i pištolja,

147