RTV Teorija i praksa

da se iz te zbrke mogu izdvojiti razumne ličnosti, pa’čak i divne, ali ipak utisak koji one ostavljaju može da izbriše banalna ličnost ili sumnjiva šala. Ovaj prekor je sličan onome koji se pridaje televiziji kao izvoru znanja i informacija: sve je površno, izmešano, prežvakano i sa izuzetkom najmanjeg elementa originalnosti, sve je neočekivano „homogenizovano” tako da se na kraju vrednost i ukus svega što se dobija svodi na vrednost i ukus njegove loše komponente. Ako ovome dodamo i onu očiglednu činjenicu da se televizijska emisija kod kuče ne prati sa onolikom pažnjom sa kakvom pratimo predstavu u teatru ili film u bioskopu, a da ne govorimo o čitanju, ovaj prekor nije tako beznačajan. Cini mi se da je televizija postala svesna da ne može biti sredstvo za emitovanje intelektualnog sadržaja i plastičnih likova, jer su je do skora smatrali bazom mišljenja i estetske percepcije, tj. faktorom „udubljivanja”, „uživanja”, opservacije. Prirodno je da najveće estetsko zadovoljstvo donosi čitanje ili posmatranje slika, skulptura ili dela arhitekture. Kada čitamo možemo se više puta vratiti na neku rečenicu da bismo potpuno razumeli njen sadržaj ili osetili njenu lepotu. Posmatrajuči umetnička dela, možemo im posvetiti mnogo vremena. Teatar i film nas, takođe, uvode u određenu atmosferu umetnosti i ostavljaju nam vreme da osetimo njihovu prefinjenost Kontakt sa svakim od njihovih prizora može da se ponovi više puta. Televizija se neprestano kreće, žuri; sa tekstom, likofn, efektom smo u kontaktu samo onoliko koliko to želi autor emisije, a sem toga lišeni smo mogućnosti da ponovo vidimo ono što nam je najinteresantnije. A ako se svi nabrojani prekori ne mogu u celosti prihvatiti, ne treba ih ni ignorisati, jer je, možda, u njima odgovor na pitanje: zašto mnogi Ijudi uopšte ne smatraju televiziju kao estetsku pojavu, a među milion gledalaca postoji veliki broj Ijudi koji uopšte ne primećuju da je radnja čiju su nit uspeli da uhvate scenski oblikovana - zbog čega su reditelji i umetnici ogorčeni. Bez obzira da li televizija potpuno ili delimično odbacuje ovaj element estetskog posmatranja, ona od svog gledaoca zahteva određeni stepen nove sposobnosti za brzo shvatanje, posebnu ocenu, trenutnu pronicljivost Uostalom, ja mislim da su to osobine koje nameće savremeni način života. Ove osobine su potrebne kako vožaču automobila, tako i pešaku u velikom gradu, kako licu koje se reklamira, tako i naučnom radniku koji opslužuje komplikovane automatske mašine sa velikim brojem kontrolnih aparata. Ovde se, verovatno, i krije razlog priznanja televiziji, a najparadoksalnije je što se isto može ponekad čuti i od pobornika savremene umetnosti.

158