RTV Teorija i praksa

oni pišu o tome o čemu bih i ja. Razmišljanja o odlasku su prisutna, a kada ču ih ostvariti - to je pitanje. Čim ja o tome razmišljam, znači da ču to i ostvariti, za godinu ili dve, nije bitno. Takvo me je osečanje uhvatilo u radiju i shvatila sam da nešto moram da menjam. Konkurisala sam na javnom konkursu televizije. Nisam prešla interno kao večina mojih kolega. Učinila sam to sa velikim rizikom da budem odbijena i onda ismejana u svojoj redakciji. Tada mi je glavni urednik bio Milutin Milenković. On mi je govorio da je to besmisleno, da televizija upropaščuje čoveka i bio je u pravu. ]a to upravo, tek sada osečam. Ovakvo moje osečanje je presudno u razmišljanjima da sada moram nešto promeniti. A.Š.: Ipak retko se događa da čovek svojevoljno ode sa televizije. Televizija je kao loš brak. Čovek je svestan da ga uništava, ali ne moze da smogne snage da raskine. Vaš kolega iz rubrike Ljubiša Đurić napustio je televiziju, ali vidim, ovih dana se vratio. Sada se ponovo uklapa u TV okvire. G.S.: On je svojevoljno i privremeno izašao iz profesije, ali sjajan je novinar i brzo će se ponovo snači. A.Š.: Blagonakloni ste prema kolegama, da li su i oni prema vama? G.S.: Moj princip u životu je oduvek bio da budem dobra u dobroj redakciji. Imponuje mi da radim sa Zaharijem Trnavčevičem ili Skaletom Mitičem, sa Ljubišom Đurićem. Da budem i prosečna u dobrom timu, to je već nešto, uvek se trudiš da dostigneš najboijeg. Televizija je zaista čarobna kutija... divna... A.Š.: Divna, u kom smislu? G.S.: Kao medij koji postoji u klasičnoj definiciji: prozor u svet, Televizija vodi čoveka tamo kuda nikada nije ni sanjao da če kročiti. Pošto se ja najmanje tim delom posla bavim, moram da potražim šansu van televizije. Volela bih da sam radila u emisijama kakve pravi Milan Kovačevič. Karavan je predivan. A.Š.: Televizija stvara populamost, Ijudi vas verovatno prepoznaju na ulici?

188