RTV Teorija i praksa

audiovizuelnog jezika. Takav pokušaj može ohrabriti činjenica što se uzimaju u obzir samo neki delovi, prva raštrkana ostrvca (film, televizija, itd.) novog komunikativnog kontinenta; dok, gledamo li kontinent koji se postepeno pomalja, postaje jasno da audiovizuelni jezik nije jezik u pravom smislu reči, već način na koji se, funkcionalno i strukturalno, pojavljuje jezik sa svim svojim potencijalima. Ako je to tačno, neće više imati nikakvog smisla pitati se kakva je njegova jedinstvena definicija i kakvi su njegovi odnosi sa nekom grupom poruka određene namere: s obzirom da će definicija i odnosi biti odredivi, u okviru jednog određenog mesta, samo u funkciji stvarnih pragmatičkih određenja u kojima se ostvaruje jedna uopštena fmalizacija koja je, i kao formalna mogućnost, opet fmalizacija. Time se nipošto ne isključuje mogućnost - na strogo teorijskom nivou, uz delimićnu ispravku jedne radikalno pragmatičke koncepcije etološkog ili veterobiheviorističkog tipa ~ da se i dalje može govoriti o jeziku u užem smislu, kao o nečem što ne zavisi od puke pragmatičke interakcije. Pragmatičko konstituisanje jezika ne samo da ne isključuje, već zahteva da se govori o jednoj sposobnosti uslovljenoj specifičnom intelektualno-delatnom strukturom koja prethodi svakoj interakciji. Takođe je verovatno da je pojam „izraza” po svojoj sasvim apstraktnoj prirodi najviše istaknut upravo u takozvanom govornom ieziku, ili njegovim transformacijama ili i rmalizacijama. No, tu govorimo o apstraktnoj strukturi koja još nije lingvistička u uobičajenom smislu, te se ne može identifikovati sa ovim ili onim tipom konkretnog jezika, a još manje sa audiovizuelnim jezikom. Njegovo proučavanje je vrlo stručan zadatak lingvistike, logike i filozofije - a to ne spada ni na koji način u predmet našeg razmatranja. Spustimo se sa jednog nivoa na drugi. Tamo gde ne govorirno o „izrazu” u smislu u kome smo govorili, već o njegovim konkretnim manifestacijama, moći ćemo da govorimo o „izrazima” - odnosno da ih obuhvatimo u svoj njihovoj mnogobrojnosti, da im identifikujemo fizionomiju, međusobno ih razgraničimo - samo i uvek na osnovu fundamentalnog pragmatičkog kriterija koji nikada ne smemo gubiti iz vida, čak ni onda kada postoje

153