RTV Teorija i praksa

propatili sve to postade stvarnost, jednom zauvek. I premda će sve to uskoro postati prošlost, upravo u toj prošlosti zauvek je osigurano“. I zaista sva ta stradanja u najmasovnijem gubilištu u istoriji čovečanstva kroz logor u Aušvicu prošlo je četiri miliona Ijudi, od kojih je preživelo jedva njih 30 000 sigurno predstavljaju opomenu za sva vremena čovečanstvu da se takav zločin više nikada ne ponovi. Sledeći Lebovićev dosledan angažman u smislu ostvarivanja jedinstvene humanističke poruke, reditelj radio-drame Traganje po pepelu, u realizaciji pred mikrofonom, oslonio se, pre svega, na sugestivnu snagu dokumentarnih zapisa, koje je oživljavao u jednostavnom narativnom tonu, dobro iznađenom i, Sto je najvažnije, lišenom svake patetike. Sa istančanim osećanjem stereofonskih mogućnosti i odličnim poznavanjem muzike, Marković je uvek do krajnosti jasno vodio ovaj radiofonski letopis (tako bih žanrovski bliže odredio dokumentarnu dramu Traganje po pepelu), ostvarujući übedljive kontraste između dokumenata o patnjama i nedaćama logoraša i po svemu bizarnih zapisa njihovih mučitelja naizmeničnim ~preklapanjima“ izliva očaja i bola, prkosa i mržnje s jedne, i površnih i konformističkih zaključaka mučitelja s druge strane. Sve to propratio je pažljivo odabranim muzičkim i drugim tonskim efektima. Pri tom, postigao je nesvakidašnji imanentan dramaturški sklad, koji je i omogućio da ovaj radiofonski letopis stradanja i smrti bude ne samo bolno svedočanstvo, nego i орога opomena današnjem čovečanstvu. Glumačka ekipa Mihajlo Viktorović, Rade Marković, Eugen Verber, Milutin Butković, Bogdan Mihajlović, Branko Vujović, Dejan Cavić, Bosiljka Boci, Đurđija Cvetić, Stela Ćetković, Borislav Vučetić i Dušan Petrović, kazivala je angažovano i sa vidnim pijetetom tekstove zapisa brojnih, znanih i neznanih logoraša postradalih u Aušvicu, dok je, pri interpretaciji tekstova njihovih mučitelja, ispoljila primetnu težnju ka diskretnom karakternom intonativnom senčenju, što je i bilo sasvim na mestu.

36