RTV Teorija i praksa

samim tim što se neguju, ne preobražavaju upravo u nešto 10še.(..) Carstvo muzičkog života koje se smireno rasprostire od takvih kompozitorskih preduzeča kao što su Irving Berlin i Valter Donaldson The World’ s Best Composer' - preko Geršvina, Sibelijusa i Čajkovskog do Šubertove h-mol simfonije (markirane oznakom Nedovršena) to carstvo je carstvo fetiša.(...) Dela koja podlegnu fetišizovanju i postanu kulturna dobra, dožive suštinske promene. Konzum bez odnosa uslovljava njihovo raspadanje. Ne samo da se ona malobrojna stalno svirana dela habaju kao Sikstinska Madona u spavačoj sobi, već postvarenje zahvata i njihovu unutrašnju strukturu. Ona se pretvaraju u konglomerat ,dosetki‘ koji se bez ikakvog uticaja organizacije celine utiskuju u slušaoce pojačavanjem i ponavljanjem. (...) Ukoliko se muzika više postvaruje, utoliko romantičnije zvuči otuđenim ušima. Upravo time ona postaje ,svojina’ ]edna Betovenova simfonija kao celina, u kojoj se na spontan način kongenijalno sudeluje, ne bi se nikad mogla prisvojiti. Čovek koji u podzemnoj železnici trijumfalno glasno zviždi temu finala Bramsove Prue simfonije, ima posla gotovo samo sa ruševinama ovog dela” - pisao je još 1956. godine Teodor Vizengrund Adorno u svojoj sociološko-analitičkoj raspravi „О fetišu u muzici i regresiji slušanja” (Aspekti radija, „Svjetlost”, Sarajevo, 1978). Na moguče loše posledice mehanizacije umetnosti po samu strukturu muzičkih dela i takvo njeno delovanje na slušaoce radija, ukazivali su estetičari, filosofi, sociolozi i teoretičari radija još pre više decenija, ali su istovremeno potvrđivali postojanje umetničkog naročito u oblasti radio-dramskog stvaralaštva. Kasniji razvoj radio-programa, posebno period formiranja višeprogramskih sistema radija u kojima svaki program ima svoju funkciju namenjenu najrazličitijim društvenim i socijalnim slojevima, potvrdio je brojne umetničke oblike radiofonije, govome, muzičke, govorno-muzičke i muzičko-govome, koji su rođeni u tom spoju tehnike i umetnosti, reči i muzike, uz svo poštovanje karakteristika koje ođgovaraju radiju. Stoga je danas svako „prevođenje” ovih radio-oblika na termine važeće za film, novine, pozorište ili muzičku umetnost, podjednako pogrešno kao i „prevođenje” same muzike

19