RTV Teorija i praksa

mnogi učesnici u debati, mada ne svi, stavio sam naglasak na potebu ustanovljivanja preciznih uslova pod kojima se kulturna demokratizacija (učešće građana u kulturnom planiranju i razvoju) i demokratizacija kulture (proširen pristup učešća u kulturi, stvaranju i nasleđu) mogu razvijati odvojeno i, gde god je to moguće, uzajamno prožimati. Uviđao sam, isto tako, potrebu, misleći na zapadnu Evropu, preispitivanja fundamentainih ciljeva kulturne politike i ocrtao načine na koje bi, ukoliko se to pokaže dopustivim i sporovodljivim, kulturna demokratija mogla da bude od pomoći da se to postigne. Upozorio sam na neadekvatnost pouzdavanja u tehnike kao što je „socio-kulturna animacija”, i usprotivio se takvom pristupu. Cilj ovog predavanja i seminara, koji će sumirati rezultate više različitih oblika istraživanja tokom proteklih šest godina, jeste isticanje stava po kome je integracija kulturnog planiranja i razvoja u sveukupne socijalne ciljeve i programe danas manje izvodljiva nego što je bila 1980, iako je potreba za njom još akutnija. Godine 1980. smatrao sam da su neophodna tri tipa promena: lingvističke, strukturalne i konceptualne. Bilo je malo lingvističkih promena, osobito u traženju puta unutar zamršenih nijansi subjektivne terminologije; decentralizacija kulturnih inicijativa kojima sam pridao veoma veliku važnost bila je ograničena na strukturalnu reorganizaciju koju poglavito karakterišu dekoncentracija i neznatno prenošenje autoriteta; istovremeno je mali napredak u konceptualnoj promeni bio ograničen na mali (ali ipak primetan) pomak od izrazito konzervativne ka umereno strategijsko/dinamičkoj kulturi rukovođenja u relevantnim sferama autoriteta i odlučivanja. Govorim naravno o situaciji u Zapadnoj Evropi, kao i o izvesnim specifičnim područjima u njoj. Postoje znatna, iako samo pojedinačna, iskustva - u nekim evropskim gradovima, područjima i državama - o tome da je učinjen odlučan korak ka novim strategijama i konceptima u kulturnoj politici, ali.

89