RTV Teorija i praksa

Ili, bilo bi sjajno da se sve to dogodilo na nekoj debitanstkoj manifestaciji, јег Monte Karlo nije festival za početnike. Do Monte Karla su se svojevremeno prošetali Branimir Dimitrijević i Boris Miljković, pa prošle godine Darko Bajić sa jednom epizodom Sivog doma. Pa? Ništa. Nijedna druga televizija sebi ne dopušta luksuz da na takvim reprezentativnim susretima promoviše neafirmisane autore. U širem televizijskom sistemu festivali imaju sasvim određenu funkciju da odabrane emisije prolaskom kroz određen sistem vrednovanja dobiju predikat za bolju prodaju. Emisija koja ne može da se proda je nepotrebna drama, uludo je ulaganje u njeno stvaranje јег se zna koja je (visoka) cena dramske proizvodnje. Više nego ikada ranije izražena je potreba da se pametno, promišljeno ulaže u produkciju jer publika više ne pristaje na gubljenje vremena pred malim ekranom uz minorne povode. To pomanjkanje strpljenja kod gledalaca več se praktično odražava na karakter produkcije koja je u Monte Karlo stigla preko okeana, iz Amerike. Ali, pre nego što se opširnije pozabavimo fenomenom, zadržimo se još malo na našem učešču na festivalu, posebno na sajmu filmova i TV programa. Več nekoliko godina naši se studiji (beogradski, zagrebački, sarajevski, novosadski, povremeno Ijubljanski, prištinski i skopski) objedinjavaju u zajedničkom salonu u hotelu „Levs”. Ponudu u proseku čini stotinak kaseta igranog i dokumentarnog programa. Nose se i zabavno-muzičke emisije, ali je interesovanje za njih manje nego na drugim sajmovima. Ne bi se moglo reči da se pred YU salom stvaraju redovi, da je neopisiva gužva i jagma. Jugoslovenske emisije imaju svoje kupce koji, čini se, relativno dobro poznaju i znaju šta mogu da očekuju od nas. Traže se dokumentarne emisije i programi za decu. Ali, iz godine u godinu ponuda upravo ovih sadržaja je sve manja. Posle Poslednje oaze Petra Lalovića nismo imali seriju o očuvanju prirode (što je posebno na ceni). Za naše mogučnosti ponude Poslednja oaza je sjajno prodavana,

14