RTV Teorija i praksa

medija. Mnoge od tih gmpa i pokreta su, uprkos tome što su vlade upomo branile monopol radio-difuzije, osnovale svoje „altemativne", „slobodne" medije „komuna" (Van Hautghem, 1976; Nigg, Wade, 1980; Beaud 1980; Lewis, 1984 a, 1984b; Quortrup, itd.), koje su obično operisale na ivicama „velikih medija". Ovakvi napori za demokratizacijom medija mogli bi da odgovaraju megatrendovima u pravcu „samopomoći", „participatorae demokratije" i „stvaranja mreža". Potpuna demokratizacija masovne komunikacije bi, prirodno, zahtevala potpuno sprovođenje teorije demokratskog učešća medija (McQuaii, 1987), obezbeđivanjem potpune socio-političko-kulturne raznolikosti (Jacklin, 1987; uporedi takođe McQuail, Van Cuilenburg, 1983). Jedan od rezultata koje su donele ovakve promene kod radija je da se u velikom obimu počelo „sa olakšavanjem kulturne solidamosti u okvim specifičnih podgmpa, dok je televizija bila velika komunikacijska veza izmedu grupa, okupljajući ih za izlaganje većim, dominantnijim kulturama" (Lewis, 1981: 209). Ako ih svedemo na lokalni zaključak, ove tri tendencije bi rezultirale u kreiranje onog što bi se moglo nazvati otvoreni, policentrični sistem participatorne, pluralističke elektronske komunikacije. Međutim, osamdesetih godina vidan je zaokret u nmogim zapadnim evropskih zemljama od socijalne filozofije i praktične politike socijalne pomoći, napor da se revitalizuje ekonomija manje ili više određenim okretanjem laissez-faire kapitalizmu i slobodnim preduzećima. Ideološka snperstruktura, ako se tako može nazvati, socijalne pomoći i pratećih državnih intervencija u mnogim sferama života - uključujući i radio-difuziju se rapidno razdvaja. Ovo vodi ka značajnom stepcnu deregulacije, đemonopolizacije i komercijalizacije radio-difuzije, a delimično do novog medija (uporedi Richeri, 1984; Jakubowicz, 1986). U isto vreme, osnovi starog, partrijarhalnog, monocentričnog sistema su uzdrmani razvojem medijske tehnologije, koji je pomogao da se razbije monopol

47