RTV Teorija i praksa

njenim predmetom bavljenja (u svcsti gledalaca) daje posebnu vrednost već samim tim što ga izuzima iz totaliteta životne stvamosti. U biti televizije je da delić stvamosti koji „odslikava", automatski podiže na jednu apstraktnu, mitsku ravan, čiji su jedino estetski kvaliteti (kao i svakoj dmgoj mitskoj stmkturi) neosporai i pretežni, 5 dok svi ostali podležu relativizmu trenuttiog, privremenog ustrojstva. Prikazani delić stvamosti se, doduše, uključuje u životnu stvamost, ali je od recipijenta opažen na sasvim dragom nivou - tj. ne može se doživeti kao životua stvamost (ma koliko to konvencija htela da nametne) i to pre svega zato što gledaoca i zbivanja ne vezu istiprostor i direktno učestvovanje u akciji који televizija prikazuje. Već sam ekran TV prijemnika je brana koja stvarnost - s one-strane-kamere (ma koliko da je ona istovremena i stvama u životnom svetu) otuđuje od gledaoca. Gledalac doduše vidi i čuje događanja i mesta kojima inače ne bi imao priliku (možda) ni da zamisli postojanje, ali njemu je tako oduzeta mogućnost da iste sam izabere, proživi i subjektivno se, sa svim svojim Ijudskim potencijalima, u njima stvaralački angažuje. Tako TV ekran postaje najsigumiji vetrobran od životne stvamosti: i najpotresniji prizor direktnog (i već davno zaboravljenog) prenosa masovnog masakra dece, staraca i žena u palestinskim logorima u Bejmtu (17.1X 1982), baš kao i još veoma sveža i strogo, omžano kontrolisana, na žalost potpuno jednostrana slika TV prenosa runumskog državnog udara (kojoj se opet više moralo i moglo verovati „па reč" nego zaista videti), sve to samo je slika prizora - lišena rizika svoje užasavajuće stvarnosti, čak više nego što je to jedna znalački literarno uobličena reportaža, uljana slika, opera ili novozavetni .plač

3 „Televizija ne samo da emituje, prenosi događaj, već ga stvara i oblikuje. Jedna od posledica aktivnosli teievizijskih sredstava postaje sve veća neovisnosl slike od slikanog predmeta. Sa emancipacijom slike emisija dobija status dela. To jest proces komuniciranja putem lelevizije dovodi do odredenog rezultata - esletskog predmeta zatvorenog u granice vlastitog mikrokosmosa, čija je osobenost - u pomičnosli ovih granica." J. A. Bogomolov, Problemi vremena u umjelničkoj leleviziji, Sarajevo, 1979, str. 38.

112