RTV Teorija i praksa

komunikativnom posredniku sa elementima sociološko-psihološkog dejstva na društvenu i kolektivnu svest, kao i na svest pojedinca, dok je u drugom slučaju reč o isključivo estetičkim principima koji zaokupljaju gotovo svaki vid istraživanja ovog medija, Objašnjavajući da je televizija postala neodvojivi deo života savremenog čoveka, odnosno civilizacijski znak jednog globalnog procesa komunikacije i sinkretičnog procesa, Vladimir Petrić piše da u slučaju ovog medija „magiju zamenjuje autentičnost, a identifikaciju intimizacija" 3 , što na izvestan način jasno govorl i o samoj prirodi televizije kao oblika savremenosti u shvatanju tumačenja i prenošenja kulture. Jedno takvo stanovište, naravno, ne polazi od ideoloških principa i argumenata - čemu T, Adomo prfdaje ogromnu važnost - već se temelji najviše na principima sociološko-psiholoških elemenata, odnosno na komunikativnom. Treba svakako imati u vidu svojevrsno povezivanje različitih i raznorodnih elemenata, ponekad inkompatibilnih među sobom, ne samo kroz uobičajene programske sheme televizije, već umnogome i kroz pojedine i celovite emisije i to koliko autenfičnih komponenti s jedne strane, toliko fiktivnih s druge, što sve zajedno upućuje na komunikativnu tipičnost ovog medija. Tako recimo Koen-Sea deli publiku na tzv. „intelektualnu elitu" i .plebs", pa prvoj grupi ođređuje svojstvo uživanja gotovo podjednako rasprostranjeno i na masovnu zabavu i na dela vrhunske kulture, đok za .plebs’ pretežno smatra da je podložan i ođan nižim oblicima zabave, dakle jednom sasvim uprosečenom senzibilitetu koji nije u stanju da previše prptestuje zbog eventualnih .ideoloških zamagljivanja", kako je to oštro definisao američki pisac Loring Mendel. Ako se ovome doda da masovnu kulturu u_globalnom smislu, a televizija je jedan ođ najekstrerrmijih eksponenata takve kulture, karakterišu dva izrazito različita toka, ponekad i izmešana a ipak vrlo

3 Vladimir Petrić, Osma sila, RTV Šeogfad, 1971, sw.B. Г

52