RTV Teorija i praksa

najdrastičnije su u SAD i to još od Prvog svetskog rata (naročito kada su u pitanju strane državne institucije i vlade). Strana pravna lica u Americi ne mogu biti vlasnici više od 25% onog dela medija koji direktno proizvodi npr. TV program. Drugim rečima, restrikcija je striktna. Prvoslav S.PLAVŠIĆ Centar RTB za istraživanje LAŽNE DILEME DEREGULACIJE JAVNOG INFORMISANJA Preambula na kojoj se neću zadržavati glasi: Slobodaje javna, a štampa je opet slobodna. Uvek se pri tom polazi od Ustava a Ustav uvek garantuje određene slobode ali je sam pojam slobode toliko razuđen i u filozofiji i u praksi mada Se zakon u to ne upušta. U članu 45 Ustava Srbije npr. jamči se sloboda savesti, misli i javnog izražavanja mišljenja a u članu 46 sloboda štampe i drugih vidova javnog obaveštavanja. Navodi se da građani imaju pravo da u sredstvima javnog obaveštavanja izražavaju i objavljuju svoja mišljenja a ona sredstva koja se finansiraju iz javnih prihoda dužna su da blagovremeno i nepristrasno obaveštavaju javnost. Karakteristično je da se već u prvom čianu mnogih naših ranijih pa i ovog zakona, kaže da je štampa odnosno javno informisanje slobodno. U prvom poratnom zakonu po stvaranju Jugoslavijc, još dvadesetih godina, navodi se da se sloboda štampe sastoji u nesprečavanom iskazivanju misli u novinama i drugim štampanim predmelima ili u slikama, Daklc, od ranijih pojmova slobode misli i izražavanja, onih Ijudskih sloboda koje su dcfinisane u Ustavu, došli smo do funkcionalnijeg principa da ~sva fizička i pravna lica imaju pravo da se bave javnim informisanjem” (član 1), dakle, određcnom dclatnošću. Razlikc su očiglcdne a realizacija lih prava postaje problcmatična poscbno u oblasti radio-difuzije. Jedna od najvažnijih odredbi o tomc u Zakonu o javnom informisanju Srbijc od 29. marla 1991. godine jc

13