RTV Teorija i praksa

se te restrikcije mogu smatrati neophodnim u demokratskom društvu u okviru člana 10 Konvencije. Iz toga sledi da su pritužbe novinara na osnovu člana 10 bile očigledno nezasnovane. Na tome se završio ovaj slučaj i nikada nije došao pred Sud za Ijudska prava. Da li je ova odluka ispravna neka svako proceni za sebe ali uzimajući u obzir posebne okolnosti oVog slučaja. Odluka, međutim, osvetljava problem koji stalno imaju na umu 23 sudije suda u Strazburu. Taj problem se može formulisati na sledeći način: da li je zadatak Suda da odredi zajednički evropski standard za Ijudska prava i da time igra ulogu udarnog odreda za ta pitanja povređujući možda, kao takav, nacionalne interese i stvari pojedinačnih država? Sa teorijske tačke gledišta odgovor bi svakako bio: „Jeste, to je upravo naš zadatak”. Ali u praksi treba imati u vidu da se svi slučajevi odnose рге svega na demokratske države sa parlamentiraa i vladama koje su narodi izabrali. Drugo, sve one imaju slobodnu štampu u kojoj se može protestovati protiv ometanja Ijudskih prava. U slučajevima koji se tiču bezbednosti, javnog morala, transseksualnosti, razvrata i dobrobiti društva, zaista se može postaviti pilanje: da li su 23 sudije iz 23 zemlje najbolji Ijudi za odlučivanje u lim pitanjima, ili Sud treba da odslikava ono što bi se moglo nazvati zajedničkim imeniteljem i da reaguje samo onda kada dotična zemlja ne postupa u skladu sa sopstvenim merilima. Koja je granica poštovanja tih merila za svaku državu? Odgovor na to pitanje, naravno, nije očigledan i Sud se u svakom pojedinačnom slučaju bori sa tim fundamenlalnim pitanjem. Naveo sam vam nekoliko primera naših odluka kada se to pitanje našlo u središtu našeg prosuđivanja. Smatram da je ovo pitanje jedno od onih koja se tiču svih nas, posebno pravnika koji rade u medijima. Prevela s engleskog

Mirjana Joanović

31