RTV Teorija i praksa

zvezdani čas naše proze i koje je pisano „briljantno i mudro”. Übrzo zatim Kišova Grobnica za Borisa Davidoviča privukla je najveću pažnju pozorišnih i radijskih stvaralaca. Na mnogim pozornicama širom zemlje začule su se reči junaka Kišove proze a njihov smisao i odjeci nisu izostali ni na radio-talasima. Tako je u Dramskom programu Radio Beograda, u radio-dramatizaciji i režiji Arse Jovanovića i u tumačenju nosilaca glavnih uloga, Petra Banićevića, Ljube Tadića i Steve Žigona Grobnica za Borisa Davidoviča ostala kao jedan od međaša koji se u mnošvu drugih, sličnih, prepoznaje u dosadašnjim tokovima radio-dramskog stvaralaštva. A kako je 30. januara 1992. uveče Dramski program Radio Beograda reprizno emitovao to Kišovo remek-delo, to nije naodmet, pogotovo povodom 15. godišnjice njegovog objavljivanja, podsetiti šta je Danilo Kiš odgovorio na jedno od tadašnjih pitanja o opsesiji zlom, kao suštinskom motivu Grohnice za Borisa Davidoviča, koje mu je, intonirano uobičajenom novinarskom Ijubopitljivošću, postavljeno 1980. godine. Odgovor Danila Kiša na to pitanje glasio je: „Ја sam zlo osetio na svojoj koži, u svojoj duši... Preživeo sam, kao čudom, masakr Jevreja i Srba u Novom Sadu, januara 1942, a celo sam svoje detinjstvo i dobar deo mladosti proveo u neposrednom dodiru sa Zlom. Moj je otac ’nestao’ u Aušvicu, zajedno sa skoro celom svojom širom porodicom. Onda sam slušao priče onih koji su preživeli. A kasnije, svedočenja onih koji su preživeli druge logore, svedočenja Karla Štajnera, pisca knjige 7.000 dana u Sibiru, na primer. Da, ja osećam zlo na svojoj koži”. U radio-dramatizaciji Grobnice za Borisa Davidoviča to Zlo radiofonskim izražajnim sredstvima oglasilo se rečju, zvukom i atmosferom kao niz kratkih, dramatičnih scena u kojima su čas kao utvare, čas kao opomene koje lede krv u žilama radijskih slušalaca, vaskrsavala lica i maske večne Ijudske tragcdije i njenog trajanja u tolalitarizmu, terorizmu, boljševizmu, u špijunaži, u ludilu svih vrsta, u iznudenim

48