RTV Teorija i praksa

Ovde još treba dodati da je iicenca za prenos stranih programa ekvivalentna ovlašćenjima za nacionalni radio i televiziju. Ove distinkcije vezane su, u osnovi, za tzv. zemaljske servise dok u oblasti satelitskih i kablovskih difuzija odnosno ditribucija važe (i) druga pravila. Doskora se u tim domenima nije propisivalo toliko koliko je neophodno (naš slučaj) a sada parlamenti evropskih zemalja raspolažu brojnim odredbama ili se obavezuju da ih donesu u tačno određenom (kraćem) roku. To je utoliko neophodnije što se npr. kablovska distribucija oslanja na ostale servise koji traže i prostor saradnje ali i zaštitu. Dostupnost ovim poslovima različito se odreduje a ponegde izuzima od javnog i ostalih servisa ili prepušta konzorcijalnim inicijativama, itd. „Klasičan” javni RD servis mahom se vezuje za Veliku Britaniju i parlamentarno kontrolu gde se insistiralo i na službi za naród ali i na takmičenju u mogućnostima izbora. Ipak, nekoliko poslednjih godina pripremane su promene u ovoj oblasti da bi novi zakon bio postepeno primenjivan uz poštovanje Kraljevske povelje i licencnih ugovora koji već postoje (za BBC, na primer, on ističe 1996. godine). U ovoj zemlji kao da je sve postavljeno u tradicionalnom ali produklivnom kontrastiranju i kao što postoji „kraljevska vlada” i „kraljevska opozicija”, postoji javna RTV služba oličena u jednoj takvoj organizaciji kao što je BBC, ali i posebne radio i TV stanice komercijalnog tipa (IBA). Dosadašnjih 15 TV licenci, od 1993. godine biće dopunjene novima, izdatim na 10 godina na osnovu konkursa koji su u toku. U gotovo svim zakonodavstvima razraduju se i kriteńji za dodelu ovlašćenja. U Italiji, na primer, uzimaju se u obzir objektivni kriteriji bar u tri sfere: ekonomska sredstva, kvalitet programa i projekti na difuznom i tehnološkom polju. Za nacionalnu difuziju računa se sa nivoom deoničarskog kapitała a za lokalnu sa depozitom i jemstvom.

18